8:31 SRY…

To je bio moj treći pokušaj da od Sunca Sina u zlatnom gradu napravim čoveka.
Evo nas, majka i sin, nakon duge tri godine, ponovo živimo zajedno.
A za te tri godine – puno toga se desilo. Od nove dece, do novih gradova, novih knjiga i pogleda na svet. Godine su se načičkale i na jednoj i na drugoj strani, ali mi se ipak čini da se njegovih 15 nakostrešilo na mene kao petnaest bodlji na koje se navučem svako malo. 

Gledajući u papir na kom je trebalo da napiše svoj plan aktivnosti za svaki dan (kako bi smo izbegli atrofiju njegovih mentalnih i fizičkih mišića). Videla sam da pod stavkom: “USTAJANJE” piše "u 8:31". Bilo je ispisano roze flomasterom, nekim nakaradnim rukopisom. Po hiljaditi put sam pitala: da li mi magareće uši onako nonsarlantno padaju preko ramena ili tek vire, tek, tek…sasvim stidljivo, ostavljajući mi, ipak, prostor za nešto dostojanstva koje mi pripada kao i svakom drugom čoveku, pa i roditelju tinedžera.
A šta je ovo “SRY” – pitam i stidljivo dižem pogled ka Njegovom Veličanstvu.
To? Ništa. To je sranje. – kaže i gleda me plavooko čudo i trepće. Čini mi se da vidim oblačić iznad njegove glave u kom piše “A šta ćeš sad?!!”.
Uzdahnem duboko i teško sa željom da ga pitam odkud sad tu sranje, a onda izdahnem i zabodem u samu sebe. Nema odgovora, za tvoja pitanja. 

Već danima se prebijamo oko vremena ustajanja, leganja, vremena koje će provesti za kompom, oko kašnjenja, učenja jezika i nekih opštih pravila kojih se drži svaki član ove svojeglave posade. Prebijamo se oko prljavštine, čistoće, arogancije, bezbrazluka, sebičluka i lenjosti. Grešna mati i grešni sin, valjda. Ne znam odakle mi snaga da se natežem s ovim prkosnim čudom, dok balansiram na nevidljivim žicama koje svi ostali ukućani (još troje dece i svakako muž) vukljaju na svoju stranu, a prema svojim ličnim potrebama.  

Dok sedimo za trpezarijskim stolom ukrštenih kopalja, gledam ga pomalo iskosa i  postajem sentimentalna i besna istovremeno. Taj nedostupni momak čupave kose, bezbrazan, bezosećajan, nezainteresovani marsovac, usporen i lepljiv kao neka ljigava masa koja se lepi za sve i svašta… pojma nema s koliko sam nestrpljenja čekala njegov dolazak u Prag. Ne zna koliko sam se brinula da u poslednjem trenutku neće odustati i ostati u Beogradu. Ne zna koliko puta sam presedela do zore razmišljajući o njemu u novoj školi, novom društvu, novoj zemlji, gradu… Koliko puta sam počela nešto da mu pišem, pa prestala (neću da smaram), pa opet počela… Ili ga gledala krišom dok spava, kada je napokon stigao, pitajući se jel to onaj isti “od onda” ili je to sad neki drugi sin…
Sada sedim i pitam se koja socijalna služba štiti ovako očajan roditeljski svet od ovog surovog tinedžerskog sveta koji raspolaže oružjem za koji još uvek nije propisno stasao. 

Moja kuknjava dospela je i do naše voljene porodične savetnice, toplog glasa i divnih lokni, koja nam s puno razumevanja i saosećanja objašnjava da je “adolescencija doba s puno izazova”. Doba s puno izazova. Gvozdenka, moja drugarica, prevela je to plastično: “Izazov mi je da uživam u ljubavnoj aferi s prezgodnim Francuzem na peščanoj plaži, a da nas ne uhvate ni njegova žena, ni moj muž…to mi je izazov. A ovo su problemi. Vagon problema.” Onda se smejemo, očajno i dezorjentisano, pitajući se da li je ovako bilo i našim majkama. Naše majke nam se smeju, srećne - jer su tada smele da nas biju.

Ah. Danas deca ne smeju da se biju. To je jasno. Zabranjeno je ko pušenje u službenim prostorijama. A i kako tući ovoliko dete-čoveka, veće nego ja sama. Ne smemo ni da ih kritkujemo, vređamo niti da im sudimo. Ne smemo ni da ih pritiskamo. Molim vas, to nikako. Pa, znate li kao se oni osećaju?! Iako oni “pokušavaju da probiju granice” i to ne čine baš s puno takta, naše je da s tačke ljubavi i razumevanja, kao sveci u odorama, uvidimo da je to put odrastanja i da ga blagoslovimo – tako što okrenemo drugi obraz? ! 

Nema spasa za loše roditelje. O tome je trebalo da mislim ranije, dok sam sejala, izgleda. Da sam se se duže igrala u pesku u parkiću, taj mališan bi bio pun ljubavi i danas bi se sa manje drkosti opirao mojim roditeljskim pravilima. Da sam više fotografisala, tapšala i vikala “Sine, savršen si”. Možda – da sam bila odanija drugim majkama iz razreda. Ko zna. Ili da se nisam razvela, tek to. Užas. Trebalo je ostati u lošem braku zbog ovog tananog bića. Ili ne, nikako nije trebalo ostati u lošem braku zbog tananog bića. Ko će ga znati. Tako je to. Zbog svega toga, a i ko zna zbog čega još, kada mi mog Sunca Sin preko lica zalepi  “Alo bre” smrknuto i otegnuto, s teskobom što uopšte mora da mi se obrati, odleti mi glava na drugu stranu prostorije kao da mi je neko udario danglu limenim poklopcem od šerpe kada se najmanje tome nadam. O bolu da i ne govorim.

Zaista mi se čini da je dojenje kao majčinski izazov veoma precenjeno. I prirodan porođaj i sve teme vezane za epiziotomiju. I noćno spavanje. I rađanje mlađeg brata ili sestre. I puzanje, prohodavanje i skidanje pelena. A naročito polazak u vrtić i polazak u školu. Sve to zajedno i sve te teme, sa sve angažovanom literaturom, radionicama, blogovima, udruženjima i plakatima –  meni danas predstavljaju jedno bezopasno kijanje i curkanje nosa u odnosu na ovu podmuklu zarazu u obliku adolescencije koja me je spopala. Od ovoga, istina, ne može da se crkne, iako su svi simptomi crkavanja prisutni. 

Nažalost (ili ipak na sreću), sve moje prijateljice, poznanice i sestre imaju divnu decu i pozitivna iskustva. Nijedno dete u pubertetu, osim mog, nije ovoliko bezobrazno. Niko ne zna kako se to tako poklopilo, ali eto. Takav je život. Zbog toga se sve moje kuknjave meni vraćaju ko eho Pepi Prase u onoj epizodi kada se dernja na litici. Nema spasa za loše majke. Sama šljapkaj u toj smrdljivoj bari adolescencije dok ona ne presuši i smrad ne ispari, te se ova faza zameni nekom drugom, još “gotivnijom”.

Dok pišem ove redove prisećam se poslednjeg razgovora kod psihologa u školi (na engleskom) koji je ljupko i zainteresovano pokušavao da probije štit Sunca Sina. Pitanjca su skakutala sama, pa malo kikota, upoznavanje s našim životnim okolnostima, gledanje preko naočara. Naslonjen na sopstvena kolena, Sunca Sin je gledao u gospođu psihologa netremice. Jedva da je treptao. Gotovo da mi je bilo neprijatno koliko je delovao prisutno. Pa kako se slažete,…pa kako rešavate probleme…razgovorom? Da? Sjajno, razgovorom… A jel se desi nekada, onako nekadaaa, da te recimo fizički kazne?
Da me udari? Pita zamišljeno Sunca Sin.
Pa, da , mislim, ne mora da bude to sad neki jak udarac, ali da te šljapne, zakači…
Gledam u njega i nju i čekam da vidim kuda plovi ovaj brod.
Da, dešava se! Izgovara Sunca Sin i ja gotovo poskočim na stolici od šoka. Premotavam film u glavi. Ne mogu da verujem šta se dešava, zamišljam preki sud koji mi otima ne samo Sunca Sina već i drugu decu….Razgovor nikako ne ide u dobro pravcu.
Seksi psihološkinja se osloni na laktove, dodirne dlan o dlan i diskretno skupi usta.
Pa kada recimo?! Pažljivo ga pita i nagne malo glavu u desno.
A Sunca Sin, ni jednom ne pogledavši u mene, gleda malo u pod, pa malo preko njenog ramena (ili u njen dekolte)…onako lenjo i namazano odgovara:
Pa recimoooo, kada zgazim u govno!