ALL ABOUT (S)EX

Tokom letnje vreve troškovi rastu poput žive u termometru. Eksplodira sistem kada se tome najmanje nadamo.  Sistemom žene-pauka pokušavam da stanem na rep svakom evru (sa svakom otegnutom nožicom) ali mi se situacija migolji i ja zajapurena ostajem na kolenima pitajući se kako mu je rep do maločas bio baš tu, nadomak... Umorna i besna (poput besne domaćice ili ipak pre ------ besne gliste) sedam u hladovinu i uzimam telefon u šake. Poslednju nadu utapam u ideji da uputim jedan drugarski poziv drugaru s fronta iz prošlog rata. 

Znate, imati BivšegMuža uopšte nije obična stvar.

I pored brojnih problema koji taj status sa sobom donosi, ja sam to stanje još jako davno usvojila prirodno i postepeno, kao da je reč o nekom dosadnom hroničnom oboljenju za koje nema leka.
Ovako sam to sebi objasnila: neko je kratkovid, nekoga muče hemoroidi, neko se pati s gorušicom. A ti eto imaš Bivšeg Muža. To je kao jedno od onih oboljenja s kojima možeš da živiš još sto godina i da ti ne bude ništa. Dosta kukanja.

Danas situaciju posmatram nešto drukčije. Recimo, ja smatram da bi moj Bivši Muž imao jezivo dosadan i jednoličan život kada u  njemu ne bi bilo bivše žene, tj. Mene. Zaista sam stvorena za tu ulogu.
Vidim sve što ne treba, isto tako i čujem, imam pogan jezik i drzak pogled.

Iz mene balansirano izlaze reči natopljene otrovom, ali sa blagim pedagoškim tonom, što bi trebalo jednog dana da dovede do toga da Bivši Muž postane bolja i pametnija osoba, funkcionalniji otac, takoreći podrška, uzor i oslonac potomstvu. 

Ja sam prema Bivšem Mužu, u stvari, jako dobra!

Jedino što on to ne razume uvek, a ja mu to nikada neću ni reći jer ne mislim da je to njegov dobro za njegov razvoj. Ako nekoga treba da mrzi, pristajem da to budem ja, neka se žrtvuje još to malo odnosa, ukoliko postoji bilo kakva šansa za boljitak.

No, nekim čudom, pravim čudom zapravo, Bivši Muž je tvorevina od neobičnog materijala koji odoleva bilo kom pritisku i nikakve promene nisu vidljive.
Pomišljam, od njega bi trebalo da se prave novi, bezbedni automobili u novom milenijumu, na primer, ili avioni. Toliko je to čudo solidno. 

Kako godine idu, naš kontakt se svodi na dnevnu terapeutsku dozu uslovljenu potomcima koji nas vezuju i naš odnos je zasnovan na onoj staroj: ko hoće prava, mora da ima i obaveze. Naravno, u „improved“ verziji, nije dovoljno samo da se obaveze prosto „imaju“, već da se izvršavaju i da su rezultati vidljivi.

Moj originalni softver za procenjivanje rezultata mene svakodnevno izveštava o stanju i promenama, tako da ja reagujem kad god se za tim pokaže potreba. A ona se opet pokazuje svakodnevno.

Po potrebi, pristupam ustaljenim tehnikama: pokušavam da ukažem na grešku kroz šalu.
Nakon toga prelazim na konkretan dijalog.
Posle toga svoje tvrdnje pokrivam adekvatnim primerima, nekada i sa grafikonima, ako vidim da nam verbalno slabije ide.
Čitavu stvar najčešće završavam prinudnom naplatom jer Bivšeg Muža još jedino ozbiljno pogađa dodir po novčaniku. 

Taj poslednji korak je posebno dramatičan i ja se svaki put osećam kao da nam je prvi put.
I svaki put imam utisak da neću uspeti – i uvek uspem!! Nakon čega zavlada harmonija što dokazuje da se čovek kroz patnju najbolje uči. 

Ipak, ne mogu ponekad da se ne zapitam u čemu je štos ove igre... I zašto ja nisam dobila, na primer, hemoroide?!...

Prastare  misli se roje u ladovini. Držim telefon u ruci. Piljim u taj broj telefona iz neke svoje daljine. Udahnem duboko i - odustanem. Previše je vruće. Jul je. Na odmoru sam. Skajp ne funkcioniše. Nemam trenutno tu čvrstu ruku koja ne priznaje poraz. Izmigoljiće mi se i on.

Umesto da ga pozovem i pristupim tretmanu, sedam za komp i kuckam ova slova.