Kada zamišljam situaciju u kojoj majka savetuje kćer, u mojoj glavi je to obično neka slika u kojoj majka autoritarno sedi u skupim skutama, a kćer joj drži glavu na krilu dok joj se vrele suze slivaju niz lice. Tu matera biva čvrsta kao stena dok gladi kćerki upletene vlasi, gleda u daljinu i tiho izgovara neke istorijske mudrosti koje se urezuju u zidove, podove, okove...Te su mudrosti obično ponikle u bolu i patnji, tako da ja vidim kako ih majka ponovo, ali sada ćutke, preživljava, drhteći iznutra da se kćerki ne ponovi to isto...
 
Iako ja nisam tip majke koja brižljivo savetuje kćerku, nisam odolela. Ja sam od one vrste koja usta ne zatvara i u vezi stvari koje su mi bitne da deca zapamte ja se držim one stare „ponavljanje je majka znanja“.
Dakle, ja ponavljam jedno te isto dok im se ne smuči. Ja ne savetujem. Ja uguravam nogama i rukama u te glave nešto za šta sam zapela, a neretko posle sednem pa se smejem sama sa sobom, kakve mene gluposti more... Verujem da bi se i oni smejali, ali ne smeju.
 
Dakle, dok ja popujem nema fanfara. Ja solim iznad glava dok hranim, kupam, pratim, dočekujem, ljutim se ili se smejem. Probudi me u sred noći, nastaviću gde sam stala.
Mnoge od potonjih redova moja starija kćer ponavlja s sarkazmom u glasu, bez zastajkivanja, a njeno izlaganje nastavlja stariji sin, kao pesmicu, karikirajući moj glas. 

​Ovih dana pričam s mamama u Pragu o njihovom životu ovde i tamo. O tome kako su to sve zamišljale, kako je to ispalo, a kako bi volele da jednog dana bude. Primećujem, iznova, koliko se razlikuje doživljaj života žena s decom koje su zaposlene i ovih koje nisu.
 
Dakle, domaćice su generalno manje zadovoljne životom, decom, brakom, parama i izgledom.
Zaposlene žene na juriš ipak uspevaju da pokrpe rupe koje se otvaraju pod njihovim stopalima. One možda jesu čupave i neispavane, ali stižu sve i još se osećaju celovitije. Spremnije su na promene, akcije, smeju se glasnije i o smislu života razmišljaju sutra.

Život žena koje rade je veoma organizacijski složen i funkcioniše u modu „Padam-s-nogu“. Ali, s moje tačke gledišta, izgleda da je život žena koje su kod kuće i ne idu na posao, svojevrsna priča o guranju Sizifovog kamena. Preteško đule koje one (mi) ćutke guraju i guraju, tražeći u svakom novom danu smisao. Nekada smisao dodaju deca, nekada lepo vreme, nekada dobar seks, a nekada ništa od toga. Ali one i onda guraju. 

Znate onaj film „Business woman“. Volim da gledam taj film zato što volim glas Melanie Griffith, pre svega.
Ona je, ničim zasluženo u onom fantastičnom telu dobila i taj grumen zlata zaturen iza glasnih žica. Svaki put kad progovori ja se prenerazim kao da susrećem prvu i jedinu ženu od kad je sveta i veka.
 
Osim toga, taj film je umereno romantičan, u potpunosti nekorektan (muvanje s autoritetom, preturanje po tuđim stvarima, preuzimanje tuđeg identiteta itd). Ali je kao takav lako svarljiv i taman tako nekako kulturan da kada ga ugasite, iza njega ne ostaje ništa. Puf.
Film koji vam uđe u dnevnu sobu, malo posedi, popijete kaficu i ode. Ima dana kada su takva druženja neprocenjiva.
 
Jedna od stvari koja je meni uvek interesantna u tom filmu jeste ona preteča „open space“ office-a u kome sede sve one mučenice koje se brinu o VIP ličnostima iz zasebnih kancelarija. One dele bezlično radno mesto, kao roboti udaraju po kucaćim mašinama, međusobno razmenjuju uloške, lakove za nokte ili čak i lovu ako nekome frka i – sanjaju o budućnosti u jednoj od kancelarija.

​SuncaSin uskoro puni šesnaest. Lešnik petnaest. Sećam se svojih šesnaest jako dobro i sve bih dala da mogu sebe da pogledam iz njegovih očiju. Toliko se toga promenilo.
Pa i za vreme ovih njegovih šesnaest gotovo da nisam ni sigurna šta se sve izdešavalo. Da li je bilo dobro ili je bilo loše. Ili je bilo smuć, s šlagom i višnjicom na vrhu?! Gledam ih i pokušavam da se prisetim kako je to bilo na početku... Primećujem, ni pamćenje me više ne služi tako dobro...Zaklela bih se da sam rodila ružičasto-pufnaste bebe, a ne krokodilčiće...