Sudbina je tako htela da su moja prva dva deteta 8.mart u detinjstvu upamtila kao očev rođendan i uvek su učestvovali u toj čudnoj situaciji kada u vrtiću oni prave čestitku za tatu, a sva ostala deca za mamu. 

​Subota. Rano jutro, negde oko pola 12.

Kućom promiče sena s ćubom na glavi i nestaje u kupatilu. Nakon sat vremena, kupatilo poput magične mašine, izbacuje na scenu tinejdžerku sjajnu ko junska trešnja.  U prepodnevnoj toaleti dostojnoj crvenog tepiha zastane koji tren ispred ogledala – i taman kad pomislim da će reći “Gde si, srce, ne viđam te ovih dana…” ona izgovori nešto poput “Molim?! Ali juče sam prala kosu!”.
​
Istina, njena kosa usred hormonskih tobogana jedva da izdrži 120 minuta u nemasnom modu, ali to joj naravno nikada ne govorim. Dopuštam da se sama obavesti.