Bunmi Laditan (autorka knjiga „Toddlers are a**holes“ i „The Honest Toddler: A child’s Guide to Parenting“) napisala je tekst koji je posebno lekovito legao ženama koje sede vazda u kući same s decom. Reč je o poetičnoj priči u kome njoj nedostaje to neko selo, ali ne kao selo vezano za krave i baštu, već selo kao zajednica u kojoj neće biti sama i usamljena. 

Inače se ne bavim tekućim eksplozijama na nebu iznad moje majčice Srbije, ali ovo me je malo zamislilo. Onako roditeljski.
​
​Talas izrugivanja kćerki čuvene srpske majke trese lokalne internetske pragove i svi vrcaju od ideja, komentara, dopuna.
Dakle, i meni je u jednom trenutku bilo zabavno i smešno i realno ima dobrih fora. Klinci su superduhoviti, inspiracija cveta. 

Mediji se s jedne strane kešaju o temu koja privlači pažnju (u ovom trenutku se 169 hiljada ljudi prijavilo da ide na izmišljeni event), a s druge strane pretresanjem svojih proverenih izvora obaveštavaju kako se ovih dana glavna akterka pomenutog događaja ponaša (i oseća). Dakle, kao svevideći bogovi, mediji znaju i kako se još uvek sedamnestogodišnja devojka oseća dok joj se preko 100 000 ljudi ruga na njen osamnaesti rođendan.
Wow.  

​U nekom preseku ovog proleća možemo reći da nam je dobro. Bilo je i bezbrižnijih, laganijih sezona, ali evo ova baš, konretno se dobro uklapa s mojim mogućnostima.
A moje mogućnosti su, prema nekoj unutrašnjoj proceni, da ću se dovući do početka jula kako znam i umem, a onda, pa onda “ćemo videti”. Znate već. Bikini body i šareni kišobrančić u čaši.