Inače sam prilično emotivna kada mislim na Beograd.
Ali sada, ovih dana, kad god se setim Bulevara, u glavi mi se razbistri slika jutarnje sedmice, tramvaja (oko pola 8AM) u kojoj stojim okružena devojkama s čudim, geometrijski iscrtanim obrvama.
​Kao u nekom SF filmu, oko jedne žene u najlepšim godinama steže se obruč predstavnica nove generacije čija je fizionomija vidno izmenjena od prethodnih generacija. One jesu istog pola, ali kanda nisu od iste vste.
Te obrve u stilu Elizabet Tejlor, znate, sve su iste, na svim licima, iznad svih lepih očiju, baš sve su prerezale lica devojaka tog jutra i podelile sliku na gore i dole. Ispod i iznad.

Rodivši svoje prvo dete, upoznala sam se s nekoliko svetova koji do tada za mene nisu postojali:

• mame i bebe iz parkića,
• devojke/žene koje se bave povremenim ili stalnim bejbisitingom
• pedijatri.

Od te tri grupe, pedijatri su i dalje deo mog života i kako stvari stoje, jednoga dana će deca porasti, a majka ostariti i ja ću s pedijatrijskog konja preći na gerontološkog magarca.

Do tada, želim pre svega da ih pohvalim, odabrali su mudro svoj poziv, baš kao i cvećari.
​Baba mi je uvek govorila da su deca i cveće uvek unosan biznis čak i ako je rat. Kada ništa drugo ne funkcioniše, uvek će biti za buket jeftinog cveća i za pregled kod pedijatra. Tada mi je zvučala zlurado, a sada mi zvuči smisleno.