DOBRO VEČE

​Imam nekoliko ljudi u životu s kojima održavam relacije kojima vreme ne može ništa.
Prosto, svaki put kada se sretnemo, bez obzira na to koliko je vremena prošlo, nastavljamo negde, na nekoj tački koja uvek pulsira i radi, kao da smo se videli juče. Takve relacije su mi najdraže, bez balasta očekivanja i moranja. Gledam da se i sa sobom tako podesim.  
 
U međuvremenu dešava nam se svima život.
 
U njemu, kao u labavom scenariju, nađeš posao, izgubiš posao, svi ste bolesni, svi ste super, razvodiš se, pa onda tog muža ne možeš da izbaciš iz dana i rasporeda, dobijaš lagano bore, grbe i ostalu prateću opremu, pakuješ se, ne pakuješ se, putuješ, ne putuješ... i na kraju svih tih takvih nepravilnih dana obično sedneš i ćutiš mirna ko golubica jer nema tih reči koje te mogu regenerisati.
Eto tako ćutiš, skupiš te okrnjene delove sebe, polepiš šta se polepiti dalje i onda odeš da spavaš, jer sutra rano ustaješ i sve ćemo igrati jovo na novo, dok nekome ne dosadi. Ali taj neko nisi ti.
 
U svakom slučaju ne pišeš blog jer prvo, ne znaš šta bi rekla, a da ne zvučiš patetično i slinavo. Drugo, realno, još ne kapiraš uopšte šta se dešava, a u tekstu stvari valja nekako i zaključiti.
Treće, fino si vaspitana i glupo je da ljudima istovaruješ sopstveno đubrište u dan i kuću.
Eto, sad smo i to razjasnili.

Read More