​Promenilo se to što odjednom veoma dobro razumeš da ne možeš iseći celu šumu da bi imao prijatan pogled. Ne možeš podkresati stabla, iščupati žbunje, toliko se oznojiti i iscimati oko svega toga, da bi se onda vratio na to svoje mesto koje si ko bajagi osvojio i seo tu uživajući u krajoliku.
Obesna mladost ti nosi na krilima hrabrosti i mašte da je to moguće. Ali nešto tu ne štima. Možda je taj polet baš tu tako sjajan, ali ne da bi smo podešavali okoliš, već da bi smo s puno strpljenja i vere – podesili sebe. Zvuči traljavo, ali je istinito. Nema tu Holivuda. Lopata, brale.