Bol.Bolest.Bolovanje.

Znate onaj film „Business woman“. Volim da gledam taj film zato što volim glas Melanie Griffith, pre svega.
Ona je, ničim zasluženo u onom fantastičnom telu dobila i taj grumen zlata zaturen iza glasnih žica. Svaki put kad progovori ja se prenerazim kao da susrećem prvu i jedinu ženu od kad je sveta i veka.
 
Osim toga, taj film je umereno romantičan, u potpunosti nekorektan (muvanje s autoritetom, preturanje po tuđim stvarima, preuzimanje tuđeg identiteta itd). Ali je kao takav lako svarljiv i taman tako nekako kulturan da kada ga ugasite, iza njega ne ostaje ništa. Puf.
Film koji vam uđe u dnevnu sobu, malo posedi, popijete kaficu i ode. Ima dana kada su takva druženja neprocenjiva.
 
Jedna od stvari koja je meni uvek interesantna u tom filmu jeste ona preteča „open space“ office-a u kome sede sve one mučenice koje se brinu o VIP ličnostima iz zasebnih kancelarija. One dele bezlično radno mesto, kao roboti udaraju po kucaćim mašinama, međusobno razmenjuju uloške, lakove za nokte ili čak i lovu ako nekome frka i – sanjaju o budućnosti u jednoj od kancelarija.

​Kada sam ove godine po prvi put u životu našla posao u „open space“ office fazonu, odmah sam se setila Melanie.
Čak imamo i sličnu frizuru posle njenog šišanja.
Iako se danas zaista trude da ohumane te radne prostorčine, da se ljudi osećaju više kao „ljudi“, a manje kao „službenici“, nevidljivim strunama svi su zauzdani: od najniže do najviše pozicije. I tako, poput pozorišnih lutaka, pomeraju se i čak se i smeju, po želji i nahođenju velikog nevidljivog duha koji sve konce drži u rukama.
 
Meni, u ovim godinama, ne pada teško da gledam i taj svet i da se prenesem do sledećeg ostrvca na tom urednom brodu. Imam svoju mapu i znam kuda sam krenula.
Ali mojoj pesničkoj duši, kao nekoj finoj porcelanskoj šoljici to krnji gornji rub i pretvara je lagano u prah dok svakodnevno posmatram neki tamo mlad i prelep svet, s sjajem u očima, kako maršira u istom ritmu – „jedan za sve, svi za jednog“.
Ali ne zbog ideala – već zbog onog biča ambicije i nešto novičića, koje je sramotno u tom kontekstu i pomenuti.
Kamo snovi, omladino? Gde je zadihano srce i revolucija? Gde su sva ona pitanja koja ja i danas postavljam sebi s istim žarom, zbog kojih su gorele zgrade, gradovi, čitave filozofije.... Gde je vatra i ko je ugasio?!

​Dok se trudim da govorim unjkavim glasom Melanie, čačkam tu i tamo svaku od službenica iz čiste radoznalosti. Ali, moram reći, u njihovim torbama nema ničeg do urednog notesa, polupraznog novčanika i telefona sa slušalicama, kao jedine čarolije za koju znaju.
 
Kad god odlazim kući, pitam se gde idu oni. Da li spavaju na donjem spratu u nekim krevetnim punjačima gde jastuci ne mrse kosu ili ipak, kao Clark iz Supermena, prolaskom kroz klizna vrata velike staklene zgrade, menjaju obličje i kreću da lete po nebu i iznad gradova...iskreno se nadam da je tako.
 
I tako. Od svih problema koje su me, oh naravno, u ovim zrelim godinama na novom zaposlenju zatekle, najšarmantiji je bio onaj u kome je moju čupavu kosu trebalo nekako naučiti pameti i svezati da ne štrči. Kad se uđe u taj „open space“, eno odande, ćuba viri, kažu mi i to nije dobro. Nekoliko sam puta pokušala, ali kako se kosa izmigolji iz sto ukosnica, na kraju završim kao hodajući prijemnik s nekoliko antena, pa im je to bilo smešno, a  ne ide da se smeju ljudi na poslu. Dobro, neka ti tvoje frizure, ako se to uopšte tako može nazvati. Taman htedoh da zaustim – a kako Melanie onu kosu...
 
I tako, sve je teklo kako treba, ali je onda došla zima. Pa još malo zime. Pa još malo. Grip je okovao grad i na kraju stigao u naš dom.
Konačno da i ja okusim gorak hleb zaposlenih žena, pardon, majki. Jer to nije ista vrsta.

​Shvatajući da je vrag odneo šalu i da se najmlađe dete ne može ostaviti na brigu nikom drugom do majci koja ga je rodila. Pozivam nadređene. 
U dugačkom informativnom razgovoru kroz odškrinuta vrata HR departmenta, upućujem se u osnove zdravstvene i socijalne zaštite majki i dece u kratkom referatu mlade i obrazovane službenica koja iako nije roditeljka o tom pravu zna sve. I o svakom drugom pravu, takav joj opis posla.
 
Po prvi put u svom životu otvaram bolovanje.
 
Nakon tog bolovanja, namenjenog najmlađem članu, koje zakonski zatvaram, po prirodnom sledu stvari, otvaram bolovanje zbog najstarijeg deteta.
Nije prošlo nedelju dana, otvaram bolovanje zbog sebe, jer sam se bacila na kolena pred beštijom zaraze, a zatvaram zbog najstarijeg deteta, pre čega sam zatvorila zbog najmlađeg. Kao da brinem o kontinuitetu, odmah nakon mog, otvaram sledeće bolovanje zbog mlađe kćerke. Samo još fali naš ker, pa da zaokružimo...
 
Gospođica službenica na liniji HR departmenta, kada vidi moj broj, javlja se već bez da zaustavlja posao na kom radi i deklamuje prava majke i deteta, umorno trepćući dok više i ne pokušava da pohvata ko je tu sada bolestan.
Kao u školi, proganja me noću osećaj krivice pred nevidljivim autoritetom koji se poigrava nama lutkama u „open space“ office-u. Da li smo zaista toliko bolesni da ja moram da ostanem kod kuće? Da li bih ipak mogla da radim od kuće i tako ostavim utisak da sam za predani radnik zainteresovan za dobrobit firme? Na kraju, osećam se umireno, shvativši da je bolest krenula da se povlači i da deluje, tog prošlog petka. Sva srećna javljam u HR department s bujicom protokolarnih reči u kojima se i ja i oni silno radujemo što ćemo u ponedeljak opet biti zajedno u tom biznis akvarijumu.

Sviće petak. Osim Zlatokose, svi su na svojim radnim mestima. Ona krcka poslednje dane odsustva iz škole, ja uživam u Badnjem danu dok planiram Božić – i zaposlena i slobodna. Oh, premilog li osećaja.
 
A onda, jedan poziv menja sve.
 
Dok odlazim po Plavookog u vrtić, pitam se – šta ja sada da kažem gospođici u HR? Š t a?Da li će ozdraviti do ponedeljka. Šta mu je sad opet?!
 
Osećam se kao Milena Dravić u ulozi Gordane Diklić iz „Nije lako s muškarcima“. 

E, ali moja scena je ona kada ona poziva Taška Načića koji glumi recepcionara u hotelu visoke B kategorije i po hiljaditi put menja rezervaciju. Njen glas je bromazepanski smiren, s opipljivim osećajem krivice, a njegov ton lagano klizi ka provaliji odakle povratka nema.
Tog poslednjeg puta kada joj se javlja na telefon, premoren i pregažen već od posla, on je pita polako i kao smireno, što najavljuje erupciju:
A šta sada menjate?!, pita Taško polako, naglašavajući svaki slog. Ona odgovara servilno: A ne, ne ne, ne menjamo ništa! Ništa! Samo sam želela da vam javim da dovodimo i Bena!...
Taško počinje da vibrira već: Molim vas gospođo, a gde će taj Ben da spava?!...
Pa, na terasi i ispred hotela..!, objašnjava poletno Milena Dravić i tu Taško eksplodira i doživljava konačni nervni slom i počinje da vrišti: Gospođo, ovo je hotel visoke B kategorije, ovde niko ne može da spava ni na terasi, a kamoli ispred hotela!!! I ko je uostalom taj Ben?!
A Ben?! Odgovara nevino kroz osmeh ludaka Gordana Diklić...Pa, Ben, ah... on je naše malo i slatko kuče... Tu se kadar menja i mi vidimo da je Ben balavi, ogromni, čupavi bernandinac. Sladak jeste, ali mali i nevidljiv nije ni najmanje....
Eh. Pa moja verzija je izgledala ovako:
Gospođa iz HR-a, u duhu Taška Načića, šatro smirenim glasom me pita dok drži slušalicu na uhu i podiže obrve sumničavo i s gađenjem:
Dobar dan Tamara, šta sada menjate?
A ne, ne, ne ništa ne menjamo, samo sam htela da vam javim da postoji mala šansa, mala malecka evo ovolicka, da se ipak ne poradujemo u ponedeljak našem zajedničkom susretu.
Žena uzdiše i kulturnim i decentnim tonom pita:
A zašto, please?!
Zašto?! (osećam da mi glas vibrira jer samoj sebi delujem sumnjivo i ako sam još uvek zadihana od trka između kupatila na pari i terase na ledu što bi užasnom laringitisu možda moglo da pomogne, ali opet....) Zato što se Plavooki malo prehladio. Ja zapravo mislim da će sve biti u redu, ali moram da vam najavim jer praktično ja to nikada ne mogu da garantujem znate...kod dece se to nikad ne zna u dva sata završite na hitnoj, a onda eto... (brbljam ko navijena jer neće se to desiti naravno....)
Službenica konačno gubi strpljenej i drekne:
I ko je uopšte Plavooki?!
Plavooki?! (ludački ton Gordane Diklić) To je moj mali sin. Moj mali, petogodišnji kilavi Radovan. Znate rodio se prerano, imunitet katastrofa, inače slabo jede...(prekini da brbljaš)
Ali, zar vi već niste bili na bolovanju zbog dece?!, razumno pita gospođica.
Jesam, bila sam čak i zbog ovog deteta, ali to je bilo pre dve i po nedelje, a potom sam bila na bolovanju i zbog sve ostale dece ponaosob, a bila sam na bolovanju i zbog sebe, a sada, vidite kako je život apsurdan, ovo je dete s početka priče. Zamislite, kako je to šašavo, on se opet razboleo!Sećate se?!
Sećam se, onaj što je povraćao celu noć (iznenadi me!!)
E taj! (oduševljena sam). E pa on. On je ponovo bolestan.
Gospođo, koliko vi dece uopšte imate?!!!
Ali pošto je i meni poznat zakon deklamujem deo naučen naizust: Po zakonu o zaposlenima o politici, seksualnom opredeljenju i porodičnim pitanjima ne moram da odgovorim.
A onda spuštam slušalicu i gledam još neko vreme u telefon. 

Žao mi je sebe što se zaboga osećam u potpunosti kao Gordana Diklić koja govori kako ima malo i slatko kuče koje želi da uvali na kvarno u hotel sa sobom i to čini tako što laže i pokušava da sakrije činjenicu da je to kuče u stvari jedan ogromni veoma zahtevni bernandinac. 

Stvarno živimo u naopakom svetu, koji ipak treba posmatrati s duhom i poletom (jer bi smo inače majkali).
Istina je da je danas u biznis svetu daleko poželjnije biti gay nego imati, na primer, četvoro dece. Nemam ništa protiv gay populacije. Naprotiv. Ali iz mog ugla to deluje zaista kao da na crti života ljudi danas svoje seksualno opredeljenje nosaju s ponosom, dekorativno, poput elegantne, mirišljave pudlice. Dok ja vucaram na izgriženim konopcima četiri prohtevna bernandinca koja pokušavam da predstavim kao slatke i nevidljive kuce koje nikome ne smetaju i oko kojih ni ja nemam praktično nikakva posla.

I još nešto je zanimljivo. Deluje da scenarista ovog našeg filma ima u mom životu gotovo karmičku ulogu. I on je pre ravno deset godina postavio naizgled nefer ultimatum „molim vas, neka se ona odluči - ili će da studira ili da gaji decu“ ... dok su bernandinci imali boginje...  i evo ga kao neki nakaradni most u večnosti, probija se kroz prostor i vreme kao fleka. Ta večita klackalica. Čak na tako sličan način, s istom pitanjem....ajmo, ženo. Odlučuj se. Ili-ili.