DAN DEVETI

Rekla mi je Gvozdenka da povremeno kad oseti da je napeta rokne persen i iskulira. Ja kao svaki dobro opremljeni srpski emigrant u kući uvek imam plazmu, hidrociklin i bromazepam. 
I uopšte sad ne razumem kako sam zaboravila na taj bromazepam, razmišljam večeras dok uzimam svoju zlatnu tabakeru. Nikad mi više nije trebao. 
Šta da vam kažem, što i sami ne znate. 

Izlazim iz kuće dva puta nedeljno, a i to mi presedne. Prošli ponedeljak kad sam bila u kupovini, oko mi igralo kao da sam na nekoj teškoj terapiji koju sam zaboravila da uzmem tog jutra. Svi ti ljudi oko mene, svi oni dišu, pipaju se ili mi se to samo čini, anksioznost me je preplavila i do srede nisam bila dobro. 
Mislim nisam ni posle srede, ali sam bila ipak stabilno podnošljivo loše. 
Nažalost, deca jedu tri puta dnevno (najmanje) te je danas subota, eto opet dan za kupovinu. 
Krećem, pozdravljam se ko da se više videti nećemo. Olovnim koracima koračam ka prodavnici, tom ratnom rovu za nas male kućne ratnike. Hrabro ulećem među voće i povrće i shvatam da sam zaboravila ta neka pravila...šta sad treba da uradim - jel’ beše krompir treba da se kupuje ili ne treba. Jel’ beše jabuke isto mogu da budu ispljuvane ili ne? Gledam kifle u kesama i pitam se, gde piše ko je i kakvim rukama pakovao ove kifle, moliću!? Deda s nekim parčetom tkanine preko usta, viri mu jedna nozdrva, spor kao puž, navrz’o se baš na mene i banane, došlo mi da ga prijavim nekoj instituciji za neadekvatno maskirane građane. Seniori inače imaju svoj termin u prodavnici od 7 do 9, ali ne, on je došao u moj. Ja u njegov ne mogu.
Smorim se lepo i od sebe i od njih. Nemam pojma ni kako, kupim sve nešto što mi kao ima smisla, posebnu pažnju obratim na slatkiše i te stvari koje mi služe kao mito za decu. To je moj poslednji uspešni roditeljski metod kojim održavam radne navike kod male dece u doba karantina. Znam da sam zaboravila sto stvari sigurno, ali žurim nazad pre nego štod dobijem napad panike i izgubim se na putu do kuće. A gde sad da se izgubim pa još i krivično da odgovaram. 

 Dovučem se nekako s kolicima, kesama, rancem, peške do četvrtog sprata (lift no-no), ako čujem da neko od komšija otvara vrata preskačem osnovački po tri stepenice. Ko ne može? Nema te artroze koju neće pobediti ovaj egzistencijalno-koronistčki strah. 
Tu kreće skidanje. Demontaža. Strateško kretanje. 
Hrana se raspakuje, prebacuje u dezinfikovana korita gde će posle divizija za dezinfekciju hrane vršiti kućnim zakonom propisane aktivnosti za prevenciju širenja zaraze. 
Dok obavljam sve nužne higijenske korake, mislim se tiho u sebi, ako nekog vidim da jede iz dosade, utepaću ga golim rukama, majke mi. 

Inače smo dobro. Ne znam kako vaši, ali moji su odlično. Tu i tamo se pošibaju oko terase, poslednje bombone ili ko će da pere podove, ali van toga  kući je manje-više harmonija. Primetila sam da poput pravog svinjca i u našoj kući, bez obzira na uzrast, sva prasad voli da bude što bliže krmači, što sam metaforično rečeno u ovoj situaciji ja. 
Dakle, 80% vremena svi mi provodimo vreme u jednoj trećini naše male kujne. Tu se nalazi moj krevet - gde sva ta moja deca isprepletano leže, a na samo pola metra od njih ja sedim za mojim radnim stolom i - radim ili učim. Oni naravno na tom nadrealno malom prostoru - čitaju, uče, pišu, na telefonima gledaju filmove i obavljaju sve što bi mogli obavljati bilo gde, daleko komfornije, ali iz nekog razloga sede baš tu. 
Od kad je počela vanredna situacija, jednom smo pokušali da izađemo u šetnju i mislim, dragi dnevniče, da to nećemo raditi često, sorry. 
Kako nas ima petoro, a u gradu je zabranjeno izlaziti u grupama - zaključili smo da je to rizično i podelili smo se u dve grupe. 
Jedna grupa, na čelu sa mnom - ići će da proseta kera u park, a druga grupa će otići oko kvarta i usput dokupiti sve ono što sam ja od stresa zaboravila da kupim u ovo skoro pa ratno doba. 
Kreće priprema za izlazak, pravljenje plana - ko prvi, ko drugi, gde rukavice, maske, šta se sme da se dira, šta ne sme, šta ćemo s Munjom i ko će Munju prati i dezinfikovati u povratku. 
U svakom slučaju ja zaključim da su mala deca toliko neupotrebljiva i  neposlušna da je najbolje da kroz zgradu hodaju s rukama dignutim u vis, kao zarobljenici - jer tako se i osećaju dok idu na izvršavanje te nimalo zabavne radnje zvane šetnja. 
A da velika deca nakon tog đira odu do male prodavnice kod vijentamaca i dokupe tih par stvari bez kojih se ne može. 
I ja kažem, vodi računa, napravi spisak - drugog izlaska do srede nema, spisak da nešto ne zaboravimo što nam jako treba, jer sad šta se kupi to je to, nema druge šanse, uključi mozak…
Mala deca spremna.  Velika deca spremna, odgovoran zadatak ih čeka. Atmosfera pucketa od napetosti, Lešnik devojka drži disciplinovano papir i olovku pred komandantom, pazi da ništa ne zaboravi i niže spisak za život neophodnih namirnica i to sledećim redosledom:

1. Čokolada
2. Belo vino šardone
3. Pepsi

Okrznu me njen pogled pun neverice koji sam dostojanstveno ignorisala... 
Dište ruke u vazduh, vičem maloj deci. Napred marš! 
Dobacujem ovima što su na poverljivom zadatku - nemoj da je neko nešto zaboravio sa spiska.

Znate gde je sreda!!