DAN TRIDESET ČETVRTI OVDE

Moja majka je ove godine napunila 70 godina i u stIlu kanarinca sedi u svom lepom kavezu s kog ima predivan pogled na Dunav i komšijske bašte. 
Ona naravno i ne zna koliko ovih dana razmišljam o njoj i koliko je njena pobeda, ujedno i moja pobeda i osveta čak.

Možeš ti, čoveče, zavesti hiljadu policijskih časova, ograničenja ili pravila - osećaj slobode je unutarnja stvar. Ili je imaš ili je nemaš.
Ti si, na primer, taoc sopstvenih ambicija i to je zaista gadan vid zatvora.
Tebi je sloboda nedohvatna poput zvezde na nebu i mogu samo da zamislim koliko svrbi ta daljina. 

Dokolica, kao takva

Razmišljam ovih dana kako zapravo nikad nisam osećala nostalgiju prema majčinim mladim godinama, valjda zato što nije ni ona. Uvek su mi njene godine bile nebitne, sviđala mi se uvek ona, tako “nematora” u stvari, tako nekako ista, skoro pa neozbiljna, vetropirasta čak. 

U njenom telu, toj savršenoj mašini i dan danas živi njen zvonki, zlatni glas, boje njene, čini mi se besmrtne duše. Njena prilika se prirodno menja, ali taj glas ostaje potpuno isti. 

Čujemo se stalno, nekoliko puta dnevno razmenimo te obične porukice koje nam pružaju privid da živimo ovaj život zajedno. Kao, šta gledaš, manemoj, pa šta si mu rekla itd. 

Malo ogovaramo, mada je ona potpuno nefunkcionalna alapača uvek bila. Slabo primećuje, još slabije pamti, osim ukoliko je neko baš ne zakači ali to se već dosta dugo uopšte i ne dešava.

Već dugo Imam tako neki utisak kao da je napokon napravila svoj mali brodić iz snova u koji je ušla sa svoje dve mačke i pustila se niz beskrajan tok uživajući u vetru i mirisima.
Do nje vesti o karantinu nisu ni stigle.

Skoro da čovek može da joj zavidi na balansu koji je zaradila na svoj način, a koji joj sada stoji saliveno.
 
Sećam se da sam kao klinka bila prilično nezadovoljna njenim stajlngom, za razliku od ostalih sređenih majki. I to što se nije šminkala, to mi je posebno teško padalo. O štiklama da ne govorim. Generalno, nisam uopšte mogla da se ogrebem ni o kakve ženske savete koje sam onda skupljala kako sam znala i umela usput, u životu bez interneta i s dva televizijska kanala. 
Takođe me je užasno nerviralo što nije sposobna da održava harmonične odnose s nastavnicama i drugim majkama, što ne ume da priča s frizerkama ili s komšinicama - “božanstveno”, “zaista”, “a od kad…”, a najviše me je iznerviralo što sam polako shvatila da me je sasvim lepo pelcovala istim osobinama, pa sad to isto ne umem ni ja, dok se ona sad ipak malo u tome popravila.
Ima čak i komšinicu kod koje ide na kafu - ali na 10 minuta.
Čak 10 minuta je u stanju da podnese te obične, svakodnevne ženske razgovore.
Rekorderka u našem plemenu asocijalnih i neprilagođenih žena.  

Tokom prethodnih godina, ne mogu da zaboravim ni to koliko su me baš pogađali otrovni komentari oca moje dece kako je trebalo pre braka sa mnom da mi pogleda majku. Ti njeni holivudski razvodi uvek su zastrašivali nove muškarce u našim životima.
Kao ti razvodi u tvojoj porodici, ta ludost, ta nepouzdana opijenost životom. Sopstvenim, a ne bračnim. Kako je to sebi dozvolila.
Ta loša reputacija nedisciplinovanih supruga.
To hodanje po tankoj liniji između hrabrosti i ludosti, zavisi s koje strane posmatraš.
Eto, i tu mi se uvuklo to moje razumevanje nje, kao doživotnog ratnika protiv kalupa i tesnih gaća. Tog životnog stila koji nikada nije dozvolio da sloboda pređe u valutu s kojom je posle moguće trgovati - neprimetna okolnost većine brakova, poslova, relacija….

Priznajem, jedno vreme, dok sam bila mnogo mlađa, imala sam tako jedan spisak stvari koje sam joj zamerala i koje su čekale na trenutak da joj budu isporučene. I malo sam to dopisivala, precrtavala, taj spisak se menjao, ja sam se menjala, majka se menjala i u stvari skoro sam ukapirala da ja odavno nemam više nikakav spisak zamerki. 
Nema. Baš sve je izvetrilo, pretvorilo u razumevanje i prihvatanje. 

Osim toga, zanimljivo, sad sam kod nje uočila i jednu srebrnu žicu zaborava koju je provukla kroz svoje ključne životne događaje, a koji je štite od bilo kakve odgovornosti i mišljenja koje bi možda morala da poseduje. 
Ima sad neki svoj uvežban sistem, što je više stiskaš, to te ona više belo gleda. Pitomo nekako, uopšte se i ne opire. Što uopšte i nije nekakav pobednički osećaj kod pitača, baš suprotno. 
Probala sam par puta da je malo protresem, ali nema - šije ona u onom svom sklepanom brodiću niz raznobojne dane ovog našeg zajedničkog života i uživa, ostavljajući sve što je prošlo - negde u vilajetima nepouzdanog sećanja. I mog i njenog. Slobodna kao taj vetar. 
​
A inače ranije, umelo je baš da me iznervira što je nekako tako super i opušteno, a sada, u ovo nenormalno doba, za razliku od mnogih, ja za nju uopšte ne brinem. I ne nerviram se. I zahvaljujući njoj nemam osećaj da su nam slobode ugrožene.
Naše slobode su neugrožljive. Ne žive u prostoru i vremenu i nemaju godine.
Stanje svesti se ne može postrojiti na konferencijama koje gledamo ovih dana. 

Razmišljam često, koliko smo, u stvari, blagosloveni što je takva. 
Hvala joj što je dobro.  Što ume da se ljuljuška tako bezbrižno na tom povetarcu. 
Što je bila svoja u doba svih korona koje su fijukale.
Što je nikad nije bila školski primer kako se živi ova zapetljancija od života. 
​
Ne može napolje? Nema problema, vetar mi miluje lice, baš je lepo vreme.
Nećemo moći još dugo napolje. Nema veze, a jel znaš kako mi se rascvetao hibiskus. 
Kažu da ni granice neće skoro. Stvarno? Zamisli jutros sam oprala prozore posle 2 godine. Ne znam zašto to ne radim češće.  Planiram da ih operem sledeće godine opet, ako se ne predomislim. 
Jesi gledala vesti? NIsam, a jesi ti videla ovu dasku što sam namestila za Noleta i Nalu na radijatoru da mogu da leže. 
Pa mi onda šalje 33 fotografije dve isprepletane razmažene mačkurdače. 

Dok su uvežbavale plesne korake, drugarica joj je govorila: slušaj me, moraš ovo da naučiš, jednog dana kad budeš bila baba, bićeš ni kriva i dužna u kućnom zatvoru i šta ćeš drugo da radiš nego da plešeš.... šta se smeješ, stvarno...