Jedan crni dobar dan

​Kao da je neko ledenom šakom napravio poklopčić preko ovog grada. Smračilo se... i postalo je tešnje i zbijenije...kada govorimo napolju, mešaju se para i reči, svi žure nekuda s rukama u džepovima, a u očima nam se ogledaju novogodišnji ukrasi pa nam pogledi svima sjaje – i ovima što su živi i ovima što se samo prave. 

 Nedelja. Čekala sam tramvaj s paketom iz Beograda koji mi je predao vozač: „Dobar dan“, rekoh mu oko pola jedanaest uveče, a on odgovori: „Koji crni dobar dan...“. Slegnuh ramenima.
Ne usuđujem se da protivrečim ovom čoveku kome sam i zahvalna i koji me živcira jer razvlači trenutak na koji čekam čitav dan...
 
Uzimam belu kesu u koju zvirnem i preturam: punjač za lap top,  ilegalni kasanaks, devet pari gaća s tinedžerskim motivima koje je Gvozdenka poslala ovamo, neke stvari za decu i tri knjige. Tri! Grozničavo vadim iz kese, prsti su mi poluukočeni od hladnoće, otvaram Begbedea.
 
Stojim na minus pet u pola noći na tramvajskoj stanici Florenc. Duva ledeni vetar svuda oko mene. Stojim i među nogama držim belu kesu koju su mi spakovale Gvozdenka i majka, u ledenim rukama mi je knjiga i ja čitam i smejem se...
 
Odjednom, evo me, uopšte i nisam u ovom nepoznatom gradu, sama s kesom, u ledenoj noći... Sedim na njenoj terasi, s nogama koje sam poduprla o zid ispred sebe i pušim cigaretu koju mi je spretno smotala Gvozdenka. Lakiram nokte ili ne, ali gledam u plavo prolećno nebo nad Zvezdarom, nad tim zgradetkom, sve mi miriše na poznato, na mene kakva jesam u stvari, a kakvu me ovde niko ni ne poznaje...

z​U daljini znam da je Novo groblje gde je Lešnik naučila da vozi bajs i kuda smo se svakodnevno, toliko godina, srećni šetali pored slavnih i neslavnih pokojnika vraćajući se iz njihovog vrtića. Tu gore pa malo desno je mala zgrada, ušuškana i idealna za bake i deke. Na spratu moja majka ima terasu na kojoj je pažljivo i spretno napravila drvenu konstrukciju za mačka Radovana koji se tim njenim putem penje na krov...odakle kao da ga evo vidim. Kakva je to srećna mačketina koja ima tretman mačećeg kralja, koji spava pod jorganom i majčinom miškom...
Lelujaju slike iznad Gvozdenkine terase.
Dalmatinska i BivšiMuž kakav je nekad bio, pričljiv i duhovit. I sve se to tako vrti, taj moj nevidljivi foto ringišpil na nebu iznad nas, a Gvozdenkin muž sedi na niskoj stolici i nešto priča i ja ga vidim, ali ga uopšte ne razumem.
Dođe mi da ustanem tu i da ga poljubim u čelo da pukne i da mu kažem – koliko smo srećni što smo sad ovde kod vas, jel da.
 
U poslednjem trenutku, pre nego što me je savladala bela smrt u sred grada, ulazim u topli tramvaj i sedam, tonem u čupavi šal. Do mene dopire miris alkohola, jedan pijani omatoreli tata gura kolica kroz tramvaj, u kolicima je jedna poveća beba, smrznutog nosa, a za njima se klimata prilično pijana mama. Malo brinem za tu bebu. Tešim sebe proverenim metodama: na nekom nivou duša, taj tata i ta mama, koliko god nesavršeni bili, idealan su puzzle za to dete. Baš tu se nalazi njegova tačka moći... Krajičkom oka okrznem dete, da vidim jel će moći. Viri crveni, smrznuti nosić i pogled bistar.
 
Stiskam Begbedea i šaljem poruku u Beograd da je sve stiglo. Iako pokušavam, ne uspevam da im dočaram koliko sam srećna i koliko mi nije ni hladno i nije mi ništa, osim što mi užasno svi nedostaju, mada je ovo s ovim knjigama i gaćama stvarno dobro ispalo i bolje nije moglo, kad malo bolje razmislim.
 
U mojoj kući svi spavaju. Ulazim tiho, čak je i Munja pospan, nije ni ustao s fotelje već je samo mlatnuo dva puta repom i završio s pozdravljanjem.
Plavooki samo što nije ljosnuo s kreveta. I dalje, s pet godina, ima te bebeće probleme kao što je padanje s kreveta i ponekad se pitam šta sam tu tako pogrešno uradila da tom detetu nikako dopuštam da poraste...
 
Ustajem u pet, a oni u šest, to više i ne deluje daleko.
Ležem i držim kesu pored kreveta. Smejem se i nikako ne mogu da zaspim.