DO POSLEDNJEG DAHA

Ponovo premeštam nameštaj po kući. To istina radim sve teže. Ni tih leđa, ni tih mišića, ali polet ne minjava. Merim, premeravam. Stojim i gledam, pa malo maštam. Onda pogledam šta je sve potrebno uraditi pre nego što počnem da pomeram velike stvari, pa se malo smorim. Ali te crne misli lako odagnam i iznova krećem u planiranje i merenje. 

Sve je to pomalo smešno jer ja pričam o premeštanju nameštaja u limitiranom prostoru izuzetno male kvadrature. Ipak, na neobjašnjiv način i najmanja promena nekako donese osećaj olakšanja. 
Kao da sam sa promenom rasporeda stvari, promenila nešto baš bitno u svom životu. 

To, naravno, jedan deo mojih ukućana iritira. Neki to primaju vrlo lično. Neki smatraju da sam ja granično funkcionalna i da je to deo mog poremećaja. Remeti mi to ceo užitak. Opterećuju me. Taman se zaletim i onda mi to neko pokvari sa nekakvim svojim viđenjem stvari. 
Istina je, ja sitnije promene vršim svakodnevno - gde stoji so, makaze, suv veš ili brisko. Zahtevam od sustanara permanentnu pozornost. Nema opuštanja! Gledaj, prati, ne dremaj! 
Nije tu?! Razmisli, vruće, vruće - svašta, razmišljaj logički!! 
​
Mala deca, šta će, rade sve ko navijeni kako im se kaže. Kapiraju da jeste malo čudno to što radim, ali mama valjda zna šta radi. Starija ćerka, vidim, ima isti bag u mozgu. Sijaju joj oči kada pomenem razmeštanje. A već nekoliko godina i sama rotira nameštaj u svoja četiri kvadrata kao da je na vrtešci. 
Sin je neopredeljen. U svom novom momačkom životu sve što ne razume objašnjava sebi polnim razlikama. 

Vršilac dužnosti muža “u odlasku” naglas razmatra kako bi se dotični poremećaj mogao iskoristiti u brakorazvodnoj parnici, a onda se seti da u stvari on ni ne želi da se razvodi. Ipak, voleo bi da ima potvrdu da nisam normalna, pa čak i da ostanemo u braku, lakše bi podneo bračni brodolom ako ima ćagu da je supruga fijuk. Može li se osobi koja neprestano želi da razmešta kuću oduzeti poslovna sposobnost? 

Sam bog zna zašto ja mislim da je najnoviji razmeštaj bolji od onog starog - ali bez sumnje, uvek je bolji. Moja kći kaže da je to zbog toga što se čovek neprestano menja pa je promena neophodna i spolja. Spoljašnjost prati unutrašnjost. To mi zvuči filozofski i pametno i dopada mi se zaključak. Mada ja, kao i svaki zavisnik, ne ulazim mnogo u dubinu. Prosto radim ono za čim duša ište. Vučem, uguravam i okrećem. 

Dok drugi teskobno uzdišu ja se zubato smejem kao da sam dobila peticu! A tek kada priznaju da novi raspored jeste bolji, ja tu dobijem krila. Tapšem ortaka po leđima kao da smo nekoga uradili za lovu i osećam svu smislenost svoje razmeštajne genijalnosti. 

Ali evo, barem mi niko ne može reći da se praćakam u zoni komfora. Ja komfor nemam. Jedina udobnost je činjenica da mogu da dovlačim i razvlačim nameštaj po kući, kao studentkinja, bez da mi se na vrata nacrta neka namrgođena keva, vlasnica skupocenog regala. 

Ali kažem, jeste, dobro je da našu najvredniju imovinu predstavljaju trotineti i mašine za šivenje. Sve ostalo, skupljeno je s koca i konopca. U najvećem broju slučajeva, to su restlovi sa sajamskih štandova od najjeftinije iverice, vlasništvo firme vd muža. Bogu fala da nije obućar ili mesar, šta bi smo radili s tolikim izlizanim đonovima ili koskama. Još sam i dobro prošla, tešim se, vukući neku daščurinu kojoj s unutrašnje strane piše Messe Munich. 

Priznaću još, stvar se tu ne završava. Kada sam duboko isfrustrirana, zatvaram oči i razmeštam majčin stan. Ona ni ne zna, ali već sam u svojoj glavi obrnula mesto spavaće sobe i kuhinje. Takođe sam isplanirala šta ćemo s glomaznim regalom i ormarima. Od tih masivnih dasaka napravićemo jednu kreativnu kuhinju. Vrlo je bitno da se razume da je ključ mog hobija ako ne besplatnost, onda reciklaža i minimalni troškovi. Cela stvar gubi smisao ako nešto moramo da kupujemo ili da ulažemo. 
​
Takođe, ne znam da li sam rekla, ali, dešava mi se često da ulazim u stanove svojih prijatelja i odmah počinjem u glavi da razmeštam nameštaj. Nekada sam to i delila s vlasnicima, ali sam brzo naučila da to nije nešto što ljudi razumeju, te sam naučila da to radim ćutke, u tihom zadovoljstvu sopstvenog ludila. Sedim, mirna kao golubica na kauču i smerno se smeškam razgledajući prostor. Domaćin misli da se možda i dosađujem, a meni u glavi bager. Rušim. Čistim. Premeštam. Kuća bi mu sinula, samo kad bi me poslušao…. 

Inače, ovako lično, nikad me nije interesovalo uređenje enterijera. Nisam sigurna da uopšte imam osećaj za to, jer suštinski ja ne razumem kako neko uopšte ume da se odluči gde će šta da stoji zauvek. Počev od štekera i sudopere, pa do drugih, manje strateških stvari. 

Zašto o tome pišem. Koliko večeras, izmeniće se prilike u našem tesnom stanu. Vratiću se da spavam u kuhinji, baš poput nekih baki i tašti koje su “ne smetale” u kuhinji, dugo pošto su izgubile pravo na korišćenje spavaće sobe s svojim uteklim ili pokojnim suprugom. 
I ja, baš kao i one, ustupam neko drugo mesto u stanu svojoj deci, ali u mom slučaju izostaje osećanje da se žrtvujem. 
Ja ću, zauzvrat, preurediti stan s uživanjem, i to konačno bez ikakve osude.  
To je za mene toliko super, a naročito taj deo da mi niko ovoga puta reći da nisam normalna. 

U paraleli, bilo bi to kao da zbog nužne operacije dobijate dozu gotivne anestezije zbog koje se osećate kao da ste na Havajima, a realno ste nadrogirani kao pseto. Al šta ćete - mora se, samo retki znaju da je pobeda samo vaša!  

Dakle, da zaključimo - baš ništa čovek, pa ni majka, ne radi za džabe. Sve ima svoju vrednost. 
I ceo život se natežemo između sebe -  da održimo ravnotežu između onoga što dajemo i onoga što dobijamo. 
U zavisnosti od toga kako vam u tom balansiranju ide - smatraćete da je život fer ili da - nije. 
Dobro je setiti se toga kad vam se učini da život nije fer. Uspostavite balans. Uzmite to što mislite da vam pripada. Sami sebi vratite osmeh na lice.
To deca rade prirodno. A majke moraju da vežbaju. Život je, jednostavno, otimačina do poslednjeg daha. 
Pa sad vi zamislite koliko meni znači premeštanje stvari.