Dok nas smrt ne rastavi

​Kada sam se ja poslednji put udavala, činjenica da moja baba Natalija više nije bila živa, ne umanjuje njenu ulogu u tom istorijskom činu.
Naime, moja prosidba je bila obavljena veoma usput zato što je cena proslave dečjeg rođendana bila ravna ceni svadbenog veselja.
To je mog prosca u datom trenutku inspirisalo da o jednom trošku ubije dve muve i jednu mladu. 

​Našem dirljivom trenutku prisustvovali su menadžer objekta (splava) s ugrađenim kalkulatorom umesto srca, glavni kelner koji se trudio da bude duhovit, ali to nije bio – i naše usrano dete. Sava je proticala ispod nas, tiho mi se rugajući.
 
Istina je da nisam stigla ni da izgovorim istorijsko „da“,  a posao je bio sklopljen. Moja udaja je, bez sumnje, ležala na ta dva do tri eura (po glavi gosta) koliko je već preterao taj menadžer, što mu je, nadam se, upisano u karmički dug. Mogli smo na miru da proslavimo dečji rođendan, danas ga se ne bi smo ni sećali. Ali avaj. 

​Pijući kafu u smradu punih pelena moje bebe, upala sam u filozofski jendek. Nekako nisam mogla da se otrgnem utisku da moj VoljeniMuž (koji, dakle, u tom trenutku to i nije bio) uopšte i nema neku preveliku želju da se oženi mnome. O venčanju smo više puta razgovarali ali je ukupan zaključak bio da smo mi jednostavno previše modernih shvatanja za taj tradicionalni čin. Mislim, ko se normalan u današnje vreme zaklinje na večnu ljubav...
 
Ja sam opet intimno bila prilično omamljena i zaljubljena i dopadala mi se ideja venčanja.
Ipak, moj urođeni poremećaj rasparene čarape nije mi dozvoljavao da se izujem i u svoj svojoj iskrenosti kleknem pred  đuvegiju te pustim krik ljubavi i predavanja.
 
Ne, naprotiv. Ja sam igrala odmereno i uzdržano. Baba Natalija bi bila ponosna na mene. Možda. Ipak, kada je prosidba bila izvedena u tim krčmarskim uslovima, verujem da je bila potpuno savladana mojim neumornim upropašćavanjem svega što me je učila. 

​Donekle, ja sam bila ponosna što je moj VoljeniMuž bio tako pragmatičan i što je u njemu opet prevagnuo taj biznis-bog. Razumela sam da je on taj, za mnoge osetljiv korak,  preuzeo u želji da optimizuje naš kućni budžet. To je ta njegova racionalna strana koja uvek pokušava da za što manje para – dobije što više. Isti princip primenjuje u mesari, pekari ili pri zasnivanju braka, logično.
 
Dok sam sedela na toj fotelji i gledala kroz sagovornike, sećam se da sam lepo zamislila svoje najbliže, a pokojne, kako sede za nekim okruglim stolom od trešnjinog drveta na jednom biblijskom oblačku iznad tog splava, baš u tom trenutku, premeštajući iz ruke u ruku durbin kojim bacaju pogled na mene.

Natalija, sa blago dignutim obrvama i usnama čiji su krajevi povijeni na dole, kao nekom tužnom smajliju kaže:
“Pobogu dete, makni se sa tog idiotskog mesta, idi kod frizEra, vidi na šta ličiš...”
 
Iris, Natalijina rođena sestra, a moja baba-tetka, uzima od nje durbin, povlači pre toga dim iz svoje elegantne muštikle i skuplja usta, psihički se pripremajući da vidi nekog egzotičnog insekta, a ne svoju mlađu unuku, melodično govori : “- Ijuuuuuuuu...i onda se okreće prema svojoj sestri Nataliji: “- Ovo je onaj napravio od nje. OloŠ.”
 
A onda predaje durbin odsutnom pradedi koji zagleda pre svega aparat, a potom pogleda kroz njega i izgovara čuveno: “ Pih, mala liči na malo ofucanu Holi Golajtli, ima taj čedni pogled, na koga li je devojke, he he he....”, potom okreće drubin i briše mu staklo krpicom za naočare, gledajući sa podsmehom svoje kćerke, dok ove pale svoje nove cigarete upravo se spremajući da prekrate svoje dokono pokojničko popodne.

​“Uprkos svom mom trudu i radu na njoj, ovo dete nema nikakvih izgleda da se sredi. Pogledaj je! Pedgrirana Fifi!” nastavila bi Natalija, “nemoj da se lažemo. Nema on nikakve veze s tim. Uz njega je još koliko toliko mogla da napravi nešto od svog života….treba obratiti pažnju da joj sada ne pobegne iz kafane…”
 
I tad bi, iz čista mira, započela svoje pesmističke predikcije: “Hajmo evo da se opkladimo da je, ukoliko se ne uda, čeka neka dosadna budućnost čupave samohrane domaćice... “, na to bi Iris sevnula i bacila pare na sto: “Ja dajem sve što imam i kladim se da će biti još gore ako se uda! Završiće kao službenica neke birokratske udžerice, a on će da odperja u neki ronilački klub na obalu Egipta i naša mala će moći samo da mu pljune pod prozor...”
 
Tu Natalija urlikne od sreće jer je strastveni kockar: “ Može! Oče, koliko ti daješ? Samohrana čupava domaćica ili arhivski podrum s razglednicom iz Egipta? “

​Dedu sve to ne zanima puno, iako ove dve ostrašćeno pojačavaju priču.
Baba Natalija sa: jadna, olindrala, prigradska mačka, sa blajhom, ma ne, ne, sa kućnom ondulacijom, rekreativna narkomanka.... A Iris sa: ne, bedna, mutava, zillion godina samoće, zaboravljena i od svoje dece, zapečaćena u drvenoj brvnari, sa žutim prstima od cigareta i po kojim zubom u ustima. Histerični smeh, udarac kovanog novca o sto, pljeskanje rukama....
 
U meni je taj njihov histerični smeh odzvanjao kao da je stvaran.
 
Oduvek sam žudela za malo jasnijom linijom koja razdvaja zagrobni život i ovaj stvarni, bez obzira na to u kom je lepše. Sama pomisao na to da se moje dve voljene babe možda obesno klade predviđajući mi što goru budućnost, ubijala je i ono malo radosti što ću uskoro biti mlada u venčanici. 

​Nikada mi nije bilo jasnije nego tad, koliko sam u stvari sama. Sam čin odluke da svoj život upravo s nekim uparim, kao reflektorom mi je obasjao moju rasparenost. Sama sam i tu nema patetike.
A ljubav bližnjih iz te perspektive deluje samo kao alibi za njihove samotnjačke paranoje: poetika sopstvenih interesa prekrivena velom civilizacije.
Ipak, kada se razruše zidovi života i ostane samo smrt, nema nikakvog razloga za licemerje: među pokojnicima je samoživost – izgleda potpuno normalna stvar!  
 
Pošto je je venčanje ugovoreno i krenusmo kući, sada već zaručeni, pomislila sam ogorčeno da ću sledeći put kad odem na groblje kod mojih lepo da im zalepim opušak cigarete za mermerni spomenik. Iz čistog protesta.
 
A onda sam se setila da kada sam poslednji put tako nešto uradila, iz isto tako iz nekog besa, cigaretu sam ugasila na mestu gde je urezano „njihovi najmiliji“. U prenesenom značenju, upravo sam shvatila, bilo je to kao da sam samoj sebi ugasila cigaretu u oko.
Kao da sam opet začula Natalijin smeh...