Februarski talas

​Ne znam šta da mislim o februaru.
S jedne strane, u tom mesecu su rođendani moje voljene majke i mog Sunca Sina i mnogo volim ovaj naš zajednički život.
A opet s druge strane, Univerzum me svakog februara stavi na trojku i čeka da vidi kad ću da provrim. 

​Dakle to otprilike izgleda ovako, kada baba i unuk obeleže divan dan, negde u sumrak sledećeg dana moj nos počinje da mrzne i ja njušim nadolazeći vetar. Evo ga. Uvežbavam tiho nindža pokrete i žmirim kao prerijska lija. Spremna sam.
A onda zabava počinje.
Gripozni cunami stiže ni od kuda i prvo pokosi Sunca Sina koji samo u jednom posebnom trenutku legne ispruženih nogu i izmeri temperaturu, pa se tek onda razboli.
 
Dok njemu postaje muka i izraz lica prelazi u jedan mučenički odraz pacijenta kome leka nema, sledeći za slobodu pada Plavooki koji ne poseduje gotovo nikakav imuni odgovor.
Znate, zlatni standard je da kada kasirka u prodavnici na početku ulice kine, Plavooki se u s svojoj sobi, u zgradi na kraju ulice, iste noći razboli i potom leči dugo i neizvesno.
 
Kada njih dvojica kontaminiraju našu kuću bacilima, Zlatokosi se zapuši nos, a Lešnik devojku počne da boli prvo jedno uvo, a kroz nekoliko sati i drugo.
 
Potom Zlatokosi odebljaju glasne žice i ona konačno dobija laringitis od koga veoma teško diše, a još teže govori, a Lešnik devojka pada u postelju u zagrljaju sa laptopom, temperatura joj skače i konačno možemo da objavimo da je epidemija počela.
 
Tada ja otkazujem sve planirane aktivnosti i mrzim sve ljude s kojima smo se družili krajem januara jer nam je neko od njih preneo infekciju. Sumnjivi su svi. 

​Lečimo se na sve raspoložive načine, a svako dete zahteva nepodeljenu pažnju za svoje lične probleme (bez obzira koliko je malo, tj. veliko). Muka je što ta pažnja obuhvata ne samo posvećivanje simptomima infekcije već i bavljenje ličnim demonima kao što su:

• nemogućnost da se proguta lek u obliku pilule,
• nemogućnost da se proguta lek u obliku sirupa,
• nemogućnost gutanja uopšte,
• nemogućnost da se povraća u wc šolju ili bilo koju činiju već se to najčešće čini kroz šake dok je telo u pokretu (najčešće preko tepiha),
• nemogućnost duvanja nosa,
• nemogućnost stavljanja kapi u nos,
• nemogućnost spavanja,
• nemogućnost ležanja
• dopuniti po želji.

 
Predivna amosfera vlada u našoj kući tih dana i dok oni polako dobijaju rumenilo koje simboliše dobro zdravlje, ja počinjem da gubim boju i ivice.
 
Kroz kuću ne lebdim  kao iseljujuća vila, već potamnelo kao sena.
Tih dana smena traje 24 sata i  možemo da pretpostavimo da moji pacijenti lekove ne piju u isto vreme već najčešće “razuđeno”.
Kako je svako počeo da pije lek onda kada se razboleo,  što niko normalan ne bi upamtio, mi raspored pijenja lekova izrađujemo u tabeli koja nekako svaki put završi tako lepo iscrtana u više nijansi da znamo napamet deo iz uputstva za lekove “šta činiti ukoliko propustite da popijete lek”.

Ni sama ne znam koliko puta mi se desilo da lekove na 8, dajem na 6 sati. Da detetu s zatvorom dajem lekove koji stežu stolicu, a detetu s prolivom sveže ceđene sokove nakon kojih tek nastane kolaps.
 
A o upotrebi toplomera da i ne govorim. U našoj kući po glavi idu tri topolomera jer je ta čuda najlakše izgubiti, pa onda iskaču mesecima iz kauča, džepova i kutija za igračke kada se najmanje nadamo. 

I da, svakog tog feburara moji muževi nestaju kao da sam ih izmislila. 
Uredno se telefonom i sms-om raspituju za zdravlje svoje dece (svako pita za svoje, a usput i za druge), ali nas slabo posećuju.
 
Moj VoljeniMuž, ukoliko je  na istim geografskim dužinama kao i mi, iznenada dobija “neodložna posla” u svom stilu špijunskog agenta koji živi život u konspiraciji.
 
Osim njih, za zdravlje dece se raspituju i bake, svaka na svoj način.
Jedna je optimistična i ni dvadeset peta stolica dnevno joj ne predstavlja znak za uzbunu, dok je druga veoma pesimistična ali joj je pažnja slabija te još dok spušta slušalicu zaboravlja i sa kim je razgovarala.
 
Čitav talas jenjava tek onda kada ja počnem da dajem prve znake infekcije.
Slinava, prljave kose, bela ko kreč i zarozana u razvučenu odeću, sijam od sreće što su moja deca napokon počela da ozdravljuju. Dok ispijaju poslednje ture prepisanih lekova, konačno prestajem da osećam pritisak da ne smem i ja da posustanem i padam u krevet sa željom da pre svega spavam i sve zaboravim.
 
A onda se dešava čudo: od tog odmora ja i ozdravim, što upravo znači da me je razboleo višednevni premor, a ne infekcija.

Slamanje ispada praktično jedini način da se majka četvoro dece u doba gripa stavi u krevet kako bi obavljala jednu takvu nefunkcionalnu aktivnost kao što je spavanje.
Baš poput piškenja, tako se i jedenje i spavanje obavlja usput, onako s nogu, sa sve nižim kriterijumima kada je reč o udobnosti ili komforu.
Naposletku zatičem sebe kako rupe u svesti popunjavam malešnim pufnicama sna koje sakupljam neprimetno i tiho, umirivši se za trenutak dok sedim za trpezarijskim stolom, poput papagaja, a brada mi pada na grudi.
Odozgo, deluje kao da gledam u kolena i tada me niko ne dira jer misle da sam ljuta.
Možete da pokušate. 

Ne znam, bude mi baš teško u februaru.
I uhvatim sebe da maštam o tom jednom svom penzionerskom februaru kada ću biti baka i uživati u potomstvu iz prikrajka, sa smeškom, negujući lepšu stranu roditeljstva kao što su crteži, pesmice i bezbrižne šetnje i smehovi. I to povremeno!
Tada ću, tako zamišljam, lepo ući u svoje rezedo espadrile i na glavu staviti šeširić od slame s mašnom cvetnog dezena. Tako uniformisana jurcaću od parka do palube i od pozorišne dvorane do prodavnice kofera. Svakako s karminom i nešto rumenila.

U pauzama, pisaću im svima nežna i mirišljava pisma i to rukom… dok gledam mreškanje vode kroz prozor pansiona u Veneciji i pogledom pratim brodice i njihove zgodne tamnopute vlasnike kako uživaju u trenutku, baš kao i ja…dok vežbam sama sa sobom pred ogledalom u salonu da još, pomalo zavodnički, izgovorim “Adio”…
 
Skoro pa idila.
A onda, onda se odjednom setim da tada možda više neće biti moje majke da zajedno budemo te žilave bakute koje obesno beže s dužnosti i dovikuju ljutitoj deci s balkona: “Krompir sa skidanje temperature, gospodo draga, neka vam secka neko drugi!!” Neće, jer tako to biva… I Sunca Sin, ko zna,... možda se oženi nekom ljutitom Madam Mim, pa se i sam pretvori u neku zrelu i odgovornu odraslu osobu...
I tu mi se onda više ništa ne dopada. Baš ništa i onda brišem žustro tu maštariju iz glave. Zapravo, odjednom mi je sasvim dobro. Mani se kukanja. Šta fali februaru. Pa gle, sve je super…
U februaru je rođena moja voljena majka i  mog Sunca Sin i mnogo volim ovaj naš zajednički život.
Pa ako mora i seckanje krompira, neka ga.