Gvozdenka

​Nije tačno da ne pišem često. Napišem po tri teksta tokom nedelje, ali to vam sve Gvozdenka obori. Ovo joj nije jasno, ovde sam prezapetljala, ovo ne zna čemu i tako. Meni je onda potrebno neko vreme da se presaberem, pa ponovo. 

​U prvo tekstu sam želela da pišem o najboljim drugaricama. Tema je super, jel da.
Naš život u našoj kući trenutno je satkan od najboljih drugarica. Svako dete ima svoju. I svaka najbolja drugarica ima svoju malu (na svoj način srećno nesrećnu) porodicu.
Ako nešto planiram za vikend, obavezno se konsultujem sa svim porodicama naših najboljih drugarica. Ako to ne uradim, rizikujem da mi dete bude polu off, što onda donosi novi set problema. Nije meni teško. Lepo pozovem sve majke i sve očeve (u zavisnosti koliko očeva i majki dete ima, ljudi se razvode, ponovo žene, znate već...), popišem njihov plan i program, pa onda vidim kako ćemo.
Ako na primer idemo da biramo naočare za vid, to uopšte i ne planiramo bez najbolje drugarice. Patike, takođe. Ako je Marenka dobila bajs za rođendan, nema šta da razmišljamo – gde ste kupili vaš bajs, moliću. Realno, sve aktivnosti osim onih elementarnih, sada su u milosti najboljih drugarica i njihove dobre volje. Čak smo i brijače za noge promenile jer Tereznka zna koji su najbolji.

Bila bih verovatno mnogo nesrećnija da je samo meni tako, ali pošto i mene pozivaju na konsultacije drugi roditelji, smatram da je karma zadovoljena. 

E taj tekst je trebalo da bude o svim mojim najboljim drugaricama, kao nekakav literarni omaž našim sad već osedelim roditeljima. Jadni ljudi, tek sad razumem kako je to kada ti tvoj lični, voljeni životić napadnu najbolje drugarice, momci i devojke i ostala živina.

Jedno je kada patiš zato što neki autokrata tu pokušava da ti nametne svoju volju, pa praviš strategiju da se izvučeš. To je jedna potpuno čista stvar.
Ali ovo, ova vladavina iz potaje, ovo suptilno manipulisanje mojim dnevnim rasporedima, mojim planovima, ovo šetanje po mojoj rođenoj kući kada svi moji satovi pokazuju da je vreme za „hod u gaćama“, pa se odjednom oblačim, snebivam, ne znam koga ću sresti na putu do kuhinje...
​
Eto, taj neuspeli tekst je bio o svemu tome. I bio je nostalgičan, pomalo tužnjikav, ali sasvim prihvatljiv, čini mi se sad. Ali Gvozdenka, kao moja lična najbolja drugarica, bez imalo napora je osporila glavni lajtmotiv teksta i on se nestao, istopio se, ćiribu ćiriba, oko mene ostala je samo fugazzi...zvezdana prašina.
Tako je to s drugaricama. 

Drugi tekst je bio o seksu u braku. I o sexless brakovima. To je pre svega dobra tema zato što u sebi sadrži tu premoćnu reč „seks“ i to znači da ću biti posebno vidljiva na Googlu. Kada sam pre više od godinu dana napisala tekst koji je samo jednom pominjao tu čudesnu reč i to u naslovu i to u kontekstu da seksa NEMA, čitanost je skočila do neslućenih razmera.
Tekst generalno nije loš, ali kako je Gvozdenka u PMS-u, tema joj jednostavno nije legla, nema ljutiš. Mogu ja da briljiram, mogu da svetlucam od glave do pete u genijalnim metaforama, džaba ste se trudili, njoj sada može nešto o kosmosu recimo. To je zanima. I ako može Muž da joj ode po keks. I da se skloni. Tako lepo. Sexless story se stropoštala kao kula od karata, ostao je samo naslov „Teška su vremena, kauboju“. Sad možete da zamislite kako je do dobra priča bila.

S druge strane, sad shvatam, učinila mi je na neki način i uslugu pošto ovaj blog čita i moja i muževljeva uža i dalja rodbina. Ovom prilikom ih sve pozdravljam. I razumem da ramena splasnu što ni ovoga puta neće biti pikantnih detalja iz naše Narnije. Potpuno razumem. Meni takođe bljesnu zubi svaki put kad namirišem detalje koje pošten svet inače krije ko zmija noge, ali to je sve do Gvozdenke. Nije do mene. 

​Treći tekst joj nisam ni poslala, vrag je odneo šalu. Bila je to jedna roditeljska storija o praškim majkama i njihovom hendlovanju svakodnevnice. Fin, dugačak tekst, ja nadahnuta, slike se samo nižu, pisala sam ga na Letni, predivnom parku nad Vltavom, bilo mi je baš dobro. Da skratim, cela priča se uglavnom ticala toga da mi se čini da to Pražanke rade bolje nego ja. Zapravo su me u to maltene i uverile. Onda sam tu ređala i razloge, da sad ne davim, uglavnom do kraja teksta imam utisak da sam stvar obrazložila sasvim detaljno i da ćete i vi misliti baš isto kao i ja kada pročitate. Kako nisam imala kome da pošaljem tekst pre nego što sam ga objavila, Gvozdenka je bila u tački sagorevanja od vrućine i PMS-a, jednostavno sam ga obrisala. Kako sam već tu diskusiju u sebi obavila i odbranila, našla sam se u onoj tački sveopšteg mira kada više ništa ne mora ni da bude rečeno.

U ovim godinama sve se teže teram da nešto moram. I u jednom delu meseca mi odlično ide sve, pa i moranje, a u drugom su i najprostoji zadaci složen task. I moram priznati, sve sam tolerantnija za svoje nesavršene trenutke u kojima mi dizgine ispadaju iz ruku i primećujem kako sam ozbiljno smanjila očekivanja od same sebe. Neki imaju i ime neko filozofsko za taj pravac, ali ja ga se trenutno ne sećam. Uglavnom, dovoljno mi je što jednostavno „jesam“. Kome nešto fali na toj slici, trebalo bi da potraži za sebe neki drugi, više ispunjavajući krajolik.

Zato kad mi Gvozenka obori tekst, ja se prirodno vratim u svoje savršeno stanje. Pošto sam iz sebe već izbacila sav mulj, osećam se lepo, a pošto nemam obavezu ništa da kačim na blog, jednostavno mogu da se opustim i da „budem“.
Tako da se zna, kada neko duže vreme nema novog teksta, ja sam savršeno.
Titram u balansu na nekom praškom bregu, čekajući novi dnevni udar koji će me pokrenuti da nešto i uradim. A ostalo je, realno, samo na Gvozdenki.