Hej, otkud ti?!

Često sanjam Keti.
To su sve neki šu-bi-du snovi gde se više ćuti nego govori i gde nakon buđenja napipavam telefon na podu. San ko san. Keti odavno nije tu. 

Ima dana kada mi njen glas toliko nedostaje, iako ga čuvam u uhu neoštećenog kao nekakvo svetlašce u providnom mehuru koji je tako super-otporan na vreme. I znam da nisam jedina.
A ako se prepustim mislima, stvar postaje previše razmazana. Pa izbegavam.

A setim se, recimo, tog izvitoperenog humora, oštrog i prozivačkog, čije atomsko dejstvo razara i danima nakon eksplozije. Šopena u stanu njenih prestrogih roditelja, gde mi nikada nije bilo prijatno. I štofanih suknji koje je nosila, prkoseći trendovima. I smejem se odmah kada se prisetim njene holokaust-frizure i lokni koje joj ispadaju iz spačeka. Pljuga i piva u negovanim rukama te poslednje beogradske pank-princeze.

Sećam se lenje diskusije na obali Save o nekoj feminističkoj teoriji da je u Bibliji neko lukavo prećutao postojanje Evine najbolje drugarice koja je, u principu, napravila dosta problema i sebi i drugima. Urnebesnih priča o kolačima koji su bili tajna šifra za seks o kojima se moglo potom naširoko i u detalje, kao da smo strastvene domaćice omađijane varjačama…
Prisećam se, odmahujući glavom, svih tih jadnih muškaraca oko nje koji jesu shvatali koliko je posebna…i njihovih bežanija, s gaćama ili bez. S brodovima ili na skijama. Zadivljenih ili prestravljenih.

Mislim, posle godina i godina, zaista mi ne ostaje puno toga. Osim, recimo, da se tugaljivo prisećam nekih filmskih scena, kao, na primer, slučajnog susreta u kafani na kraju sveta, u Kečkemetu – gde je Keti u 02h posle ponoći najnormalnije jela krmenadle, krenuvši za Beč, iz kog se ja upravo vraćam... Hej, otkud ti?!...

A onda, kada sam pre dve zime srela njenu, već stasalu, okatu kćer – pomislila sam, to je to.

Vreme je da se oprostimo, Keti. 
Ja o tebi više ne znam ništa. Ne poznajem čak ni tvoje dete.
Sve što o tebi danas znam, stalo bi u jedan smešni strip o raspalim beogradskim mačkama koje su se muvale po haustorima uzdrhtalo iščekujući grofa Drakulu, viđenog mačora s manirima.
Ne znam ni kako stojiš s lovom. Ni sa štiklama. Ni da li te i dalje satire pe-em-es. Nemam baš ni jedan pazl tvog života koji bi mi uopšte nagovestio kako si.

Jesi li postala konačno gospođa ili i dalje slučajno podriguješ u društvu. Jesi li našla tog prokletog  frajera s pedigreom ili i dalje pre svega radiš na tome da što pre unakaziš čaroliju koju je neko brižljivo stvarao pripremajući se za tebe… Jesi li ti ona od onda ili si sad neka druga žena s kojom ne bih imala ni šta da razmenim.

U stvari, uspelo ti je nemoguće, kao i uvek. U doba virtuelnih vilajeta i povezanosti Svega i Svakoga, uspela si da nestaneš i ispariš, kao da nikada nisi ni postojala.

Ostavila si ovaj grad, ljude koji su te poznavali, imidž šarmantne prestupnice, roditeljski gnev oštar kao žilet, drugare-ljubavnike,  drugare-fanove… odjurila si nekuda nizvodno, s jednom kćerkom pod miškom,…u stvari,… oduvek sam volela tu tvoju sumanutost.

Bila sam tvoj verni fan decenijama. U stvari, to jesam i dalje. Samo što ne znam šta se na kraju desilo. I gde se desilo. Ako se desilo.

I odavno ne patim. Nemam vremena, stvarno. Ili nisam još uvek dovoljno stara.
Zasanjam te, razmotam film, a odmah zatim prospe se smeh. Moj, prolazni, šareniš neki.
Nekako nemam puno nestalih prijateljica koje su iza sebe ostavile neraspakovane kofere prepune haosa i budalaština. 
Zapravo, nemam ni jednu. Samo tebe.