Jako

Ima jedna priča, pikantna ovako, uvukla nam se u živote ko gnjida.
U povečerje sa sve komšijama sedamo oko stola pa raspredamo o detaljima, promišljamo uzroke i posledice, malo se smejemo, a smeliji i maštaju. To je jedna malograđanska tema koja uopšte ne zvuči tako kad ti se približi, majkemi.

Naime evo o čemu se radi - napredni brucoš (18), umalo pa muškarac, od skoro je u srećnoj ljubavnoj vezi s dobrodržećom gospođom od 37 godina.
To je inače ovih dana moderno pa se niko ne zblažnjava,  samo evo porodica čeka da joj neko javi da li su te okolnosti srećne ili nesrećne.

Dakle, svi se nose s novonastalim okolnostima sasvim korektno, ali priče se kotrljaju između redova, slova, nekoga malo i glava zaboli, ali diše se, ide se na posao, sve je kao normalno.

Ljubav inače cveta i ne deluje da je uslovljena finansijskim okvirima jer ni mlado momče nije bez igde ičega. Svi koji su se ikada susreli s psihologijom imaju nešto da kažu na tu temu, nema šta, pameti ne fali. Ali šta je zanimljivo.
Svi se slažu da je ugrubo ta relacija benefitna za mladića. Ukoliko se ne zaljubi.
Istovremeno su mišljenja podeljena kada je reč o gospođi.
Neki misle da će ostati sa slomljenim srcem na dlanu ostati ona. Drugi smatraju da ona srca i nema, te da šteta ne može biti načinjena.

Smešni smo tako zaneseni, dok razmatramo elemente ove priče. Tako obuzeti (realno) tuđim neobičnim ljubavnim životom koji podeseća na filmsku priču, kontraverzno, žuljevito, ko-zna-sve-kako.

Češkamo se po glavi - mi roditelji punoletne dece.
I te kako vas uče da vozite auto, ali vas niko ne uči da budete roditelj.
Da li je u ovako delikatnoj situaciji potrebno nešto reći, onako istorijski ili je dovoljno politički mudro ćutati.
Nevolja je u tome što i ćutanje ima odjeka u toplome kućnom okruženju. Naročito ćutanje.

Poput svih tih kockastih tema kada je u pitanju seksualnost sopstvenog mladunca - i ova je podjednako nezgodna.

Žuljalo je dok smo objašnjavali kako se stvaraju bebe. Nije bilo prijatno ispratiti tačke polnog sazrevanja s pitanjima na nedeljnom ručku “a šta je to felacio”.

Radili smo na razumevanju toga kako se šire polne bolesti i šta tačno za jednu osobu znači abortus.

Spremali smo se na sve na šta se čovek spemiti može - i da su gay i da malo jesu, pa malo nisu (da su fluentni, da vas uputim kao što su i mene), da će možda da menjaju ne samo odeću i auto, nego i pol, da neće da rađaju, da će možda rađati kad niko normalan ne rađa i tako, u današnje vreme neograničen je broj scenarija.

Spremali smo se, takođe, da će ti partneri naše dece kojeg god pola bili - biti bezveze, da će nas mrzeti zbog svega što nismo, da će naša omiljena deca na neki period biti nedostupna i nedotupna, da će im o glavi raditi sise, dupeta i drugi alati koji već na ustaljen način umeju da odnesu pamet.
E, za sve smo se spremali majkemi i nikad se spremili nismo.

Šta je Dexova keva mislila o Alexis Colby?

Prisećam se sa setom onog surovog doba kada su roditelji birali detetu supružnika, mada budimo realni - kakve sam izbore pravila, opušteno bi moglo da i rođenom detetu (iz najboljih namera, naravno) upropastim život. Ali lepo je imati tu super moć i tu decu pod kontrolom, jer nad gospođama i gospodom teško da kontrola može biti uspostavljena, a ko bi to uopšte i želeo a da nije u onom kontekstu.

Što dublje rupu bušim, sve sam gluplja. Ali evo, ja kao jedna moderna žena imam par dilema.
Ako bi stvari otišle predaleko evo na ovoj tački,da li bi mi prirodni poredak nametnuo kontakt s njenom kevom i ćaletom? Kao roditelji, jel. Oni i ja na istoj crti. A?!
Ako bi došlo do začeća, da li bi ja njoj čuvala dete dok ona izlazi ili šljaka? Prirodan sled opet. Baba čuva decu.
O čemu ćemo razgovarati?! Ne mogu da ne počnem da se smejem.

Na zadatu temu svi učesnicii imaju svoj stav, a čovek je s godinama sve liberalniji, primećujem. 

Mlađa generacija lepi etikete ko od šale. Nemilosrdni su u osudi i nerazumevanju. Ali kako godine odmiču - i pogled i čitav svet omekšava i gube se oštre ivice u svakom smislu.
Trošnost baš svega postaje tako očigledna i većina toga se svodi na par elementarnih tačaka - jel spavaš, jedeš i ideš u toalet.
Ako je to u redu, sve ostalo će ovim ili onim putem doći do jedne te iste tačke balansa.
Opet ta šira slika, lekovito brdašce s koga se život posmatra ukrupno, a ne usitno.

​Hm, hm. Ćutimo, pa se smejemo. Pa opet ćutimo.
Onda jedan gotivni komšija kroz prepukli smeh (valjda od prekomernog pušenja) kaže da klinca treba da boli uvo, svaka mu čast, on u finale stiže u kabrioletu s gospođom u leopard printu.
Kaže, ljudi, verujte - Jače ne može.