Ko bajagi rođendan, ko bajagi smešno

Inače se ne bavim tekućim eksplozijama na nebu iznad moje majčice Srbije, ali ovo me je malo zamislilo. Onako roditeljski.
​
​Talas izrugivanja kćerki čuvene srpske majke trese lokalne internetske pragove i svi vrcaju od ideja, komentara, dopuna.
Dakle, i meni je u jednom trenutku bilo zabavno i smešno i realno ima dobrih fora. Klinci su superduhoviti, inspiracija cveta. 

Mediji se s jedne strane kešaju o temu koja privlači pažnju (u ovom trenutku se 169 hiljada ljudi prijavilo da ide na izmišljeni event), a s druge strane pretresanjem svojih proverenih izvora obaveštavaju kako se ovih dana glavna akterka pomenutog događaja ponaša (i oseća). Dakle, kao svevideći bogovi, mediji znaju i kako se još uvek sedamnestogodišnja devojka oseća dok joj se preko 100 000 ljudi ruga na njen osamnaesti rođendan.
Wow.  

j​Iako fore jesu dobre, iako možemo čak u jednom trenutku i da zaboravimo o čemu se tu zapravo radi, ostaje jedan bljutav aftertaste, prisutan uvek kada se nekome podsmevamo. Koliko god da je taj neko za nas minus, taj loš osećaj ostaje kod nas. To je zato što se ne događa trijumf kroz podsmeh i ruganje.

Razumem klince, oni pojma nemaju. To je valjda ok (ako nema nikoga da im objasni šta se tačno tu dešava).

Ali ne razumem nas, matore konje, mnogi od nas će uskoro takođe slaviti svom detetu osamnaesti rođendan.

Koliko je to drukčije? Kad maknemo svu lovu, sve krimi priče, ozlojeđenost zbog životnih izbora, kad sklonimo narodnjake, džibere, putovanja koja nemamo ili želje koje nam se nikada neće ispuniti. Šta ostaje?

Ostaje da moja kći sutra treba da blista presretna što će biti punoletna, a nečija tuđa nema prava na to.
I ja joj, evo lično to pravo oduzimam, zajedno s mojom porodicom i svim mojim prijateljima. I svi zajedno ćemo da doprinesemo da se to neko dete tamo oseća usrano barem malo. Jer…nama će za trenutak biti lakše. Ili lepše. Tapšaćemo jedne druge po ramenima kako smo kul i face i duhoviti.
​
Na jednoj grupi je čak na profilnoj slici buduća slavljenica s poluobrijanom glavom. Fotografija je montirana, naravno, ali je poruka surova. I nema veze s humorom. Reč je o nasilju, koje je valjda opravdano jer su krive, kroz pokolenja su krive.

​ U ovoj priči se sudi majci, pokojnom ocu, njihovoj deci i svemu što oni vole ili žive. Surovi sudija je narod, a tema je višedecenijski jed koji se upravo lomi preko leđa jednog deteta. Šta bre ona ima da slavi rođendan.

Inače, važno je napomenuti, ne interesuje me lično niko od učesnika ili aktera. Baš ni na jednom nivou. Zaintrigirala me je prvo  moja lična reakcija (glupa, dakako), a opasuljila me je Gvozdenka rekavši u svom humanom bapskom duhu – a nije dete krivo.

Kad lajkujete tako neku podsmeh igranku, složili ste se da je nečije dete ipak krivo. I dali ste medijima i “novinarima” još mesa i uključili ste se u ritualno žrtvovanje nečijeg dostojanstva (i prava na recimo slavljenje osamnaestog rođendana) zarad vašeg gotivnog osećaja koji će vas držati oko 20 sekundi. Dok vas ne prene vaša rođena neutegnuta stvarnost.
​
To bi bilo nekako ovako: e nek sam joj barem malo usra’ rođiš, svaka mi čast. Stvarno.
​Koji sam ja meni kralj.