MALE SIRENE S BULEVARA

Inače sam prilično emotivna kada mislim na Beograd.
Ali sada, ovih dana, kad god se setim Bulevara, u glavi mi se razbistri slika jutarnje sedmice, tramvaja (oko pola 8AM) u kojoj stojim okružena devojkama s čudim, geometrijski iscrtanim obrvama.
​Kao u nekom SF filmu, oko jedne žene u najlepšim godinama steže se obruč predstavnica nove generacije čija je fizionomija vidno izmenjena od prethodnih generacija. One jesu istog pola, ali kanda nisu od iste vste.
Te obrve u stilu Elizabet Tejlor, znate, sve su iste, na svim licima, iznad svih lepih očiju, baš sve su prerezale lica devojaka tog jutra i podelile sliku na gore i dole. Ispod i iznad.

Dakle, pored tog lepog, breskvinog tena, te fejsbuk oficirke krase naoštrene, tamne obrve iscrtane ludačkom preciznošću. Zatim usne, sjajem prošarane, pune kao jastučići.  A na rukama imaju nenormalno velike nokte,  umetnički iscrtane,  kojima tako, kao neki insekti s dugim nožicama drže svoj mobilni aparat koji nosaju na belom gajtanu kao da je u pitanju boca s intravenoznim sadržajem u bolnici.

​U stvari, mogu da zamislim zaista svašta i da mi bude simpatično: i slomljene nokte i razmazanu šminku, noć posle. I čupavu frizuru posle buđenja i koji kilogram viška. I „nemanire“ za stolom i maničnu potrebu da se bude drukčija. Ili loše odabranu garderobu u zemlji gde je svaki dinar problem... sve to mi je poznato i mogu da posložim.

Ali ne znam šta da mislim kada se devojka ujutro probudi i fali joj pola obrve. Ili joj se umrlja jedna obrva. Ili je on dohvati kao u filmu pa pršti strast na sve strane i razmaže se slika pod njegovim šakama, a od devojke ostane samo fleka.
Ne mogu da se odlučim da li mi je to smešno ili me ostavlja bez teksta. 

​Šta se dešava s tako lepo, glanc upakovanim princezama kada se u bilo kom odnosu dođe do tačke gde je „izgledanje“ veoma nebitno na taj opšti, merljiv način. A fizika života kaže da svi odnosi teže da upadaju baš u tu rupu. Šta ćemo tu s tim usnama koje su se drznule da se rode tanje nego što epoha zahteva. Ili s tim grudima, ni krivim ni dužnim, koje su odjednom mera nečega. Mera dopadanja, mera smelosti, mera sreće.Ili eto ta obrva, taj bataljon dlačica koji raste kako ne treba, neadekvatno posložen. 

​A one su sve tog jutra pohitale, ustale baš rano, sredile se, zaista doterale svaku dlaku na svoje mesto. Čiste su, ispeglane, žure u školu ili na posao.
One nose čitavo jedno vreme na leđima koje ih uopšte ne voli i bore se s tim kako umeju.
Kako im je mama rekla, baba rekla, profesorka rekla. Kako gledaju na bilbordima, televizijama, instagramima. Vidi se da se upinju iz petnih žila da se uokvire i postanu deo tržišta koje se prema njima odnosi upravo kao prema robi.

Preškrabavajući sa svog lica bilo kakav trag šumadije, hercegovine ili neke druge, one veruju da je ta trampa neophodna da bi dospele do nekog srećnijeg i lagodnijeg života.
Nadu nalazim u utehi da ni njihova mladost, kao što ni moja nije bila, nije neizlečiva. I da je popravljanje sebe na ovako nespretan način deo samo jedne faze koja će nestati s ostalim potrošenim senkama i olovkama.

I biće, u stvari, ovako.
Deo ovih tehnički začuđenih devojaka zaista će dati svoj anđeoski glas da bi zauzvrat dobile noge (kao u originalnoj nesrećnoj Maloj Sireni). I smatraće da su obavile dobar posao dok im sestre nestaju u peni.
Ali dobar deo će, ja bih rekla, hrabro prevaliti tu reku suza i soli (života, braka, profesije) i dospeće do tog jednog jutra, bezbednog ostvca, kada će ih neko voleti i pomogati im, čak i ako im grudi nisu kruškolike, a obrve leptiraste.
 
Pitanje je ko će onda njih okružiti jednog dana u sedmici na Bulevaru.