MOJ takozvani ŽIVOT S TINEJDŽERKOM

​Subota. Rano jutro, negde oko pola 12.

Kućom promiče sena s ćubom na glavi i nestaje u kupatilu. Nakon sat vremena, kupatilo poput magične mašine, izbacuje na scenu tinejdžerku sjajnu ko junska trešnja.  U prepodnevnoj toaleti dostojnoj crvenog tepiha zastane koji tren ispred ogledala – i taman kad pomislim da će reći “Gde si, srce, ne viđam te ovih dana…” ona izgovori nešto poput “Molim?! Ali juče sam prala kosu!”.
​
Istina, njena kosa usred hormonskih tobogana jedva da izdrži 120 minuta u nemasnom modu, ali to joj naravno nikada ne govorim. Dopuštam da se sama obavesti. 

​To mi je inače sistem. Ne zato što ne želim da ona uvek izgleda fantastično, već zato što u potpunosti volim i prihvatam sebe i ne dam da me jedna šiparica tretira u svom mentalnom “pasta mejkeru” praveći od mene fine popodnevne taljatele onda kada sam i sama u PMS-u.
Izvolite se obavestiti sama da su vam vlasi na glavi u majonez fazi i činite s tim šta vam je volja, poštovana kćeri. Ja te volim i takvu. Iš.
 
Na njen pogled ustreljene srne uzvraćam izrazom lica “Bačić-Alimpić zabrinutost” i trepćem. Samo trepćem.

​Dok se emituje treptanje, ona odlazi da šeta našeg psa, demonstrativno lupa vratima i kućom zavlada tajac. To ne traje dugo, pošto se već nakon nekoliko minuta vraća besna kao ris jer je u šetnju psa zaboravila da povede – pa, psa! Gledam je saosećajno, trepćem i dalje. Kada ovoga puta izađe, prevrnem očima da me ne čuje.

U kuću se potom vraća prljava kao prasica jer “nećeš verovati šta mi se desilo, opet mi je pobegao, morala sam da ga jurim ko kreten, svi ljudi su me gledali…”  Već zamišljam jednog šetača negde na horizontu koji predstavlja sve te ljude u zastrašujućem broju u njenoj svesti koji sa podsmehom posmatraju moju nimalo elegantnu kćer koja skače u bare i žbunje pokušavajući da uhvati našeg razdraganog psa, koji se, u stvari, samo igra. Kada kuću prođe uzduž i popreko u blatnjavim čizmama, krajičkom oka hvata pogled-krivca, svoju mlađu sestru koja joj je pojela poslednju žvaku. Deset – devet – osam – sedam-… bum.

​I to uvek izgleda isto. Tako bezosećajno i surovo i brzo i nenadano. Lete otrovne strele osvetoljubivih reči i zabadaju se u žrtve, svako reagovanje pogoršava situaciju, ratno područje se širi kućom kao vatra. Nedugo potom, čeličnog stava i ledenog srca, ona, Ratnica Poslednja Žvaka,  dostojanstveno preskače ranjenike i nestaje u izmaglici, ne osvrćući se.
 
Taman kad osetim nadolazeći talas svog vojničkog besa “zaštitimo potlačene”, začujem otvaranje njenih vrata i vidim sada jednu novu Lešnik Devojku s lakom amnezijom kako poziva svog bebastog brata da se mlate po krevetu. Kao da nikada nije ni bila ljuta….s neobaveznom subotnjom maskarom koja se razmazala duž donjeg kapka…tek tako, nestade one obesne devojčure, te se kućom opet rastrčaše deca.
​Ona je u tom stampedu isto što i ostali, samo malo veće. Isto se prevrće, kliberi, razvlači. I dolazi da pije vodu, zadihana. I ja po ko zna koji put udahnem duboko i slegnem ramenima. 

​Kod Lešnik devojke, kao u nekom filmu gde su junaci na nekim teškim opijatima, svakodnevno se pretaču i rastaču bitni i nebitni delovi tela, mišljenja i doživljaja stvarajući od njenih dana pačvork od odrastanja i htenja koji je greje onda kada je niko ne razume. Zabada nos u jastuk i natapa ga suzama kada za to nema nikakav vidljiv razlog (ne računamo masnu kosu) i biva stamena ko “žena heroj” u kriznim životnim situacijama kada zapinju i mnogo iskusniji od nje.
 
Glumim iskusnu gospođu Majku koja vlada situacijom, a zapravo izbegavam rupe i zamke intuicijom male šumske životinje.
​
Nudim sve -  i što imam i što nemam. Cigare? Dovedi sve svoje drugarice kući, pušite ovde , nemoj da se razvlačite po haustorima. Kao da čujem svoju kevu. Lešnik devojka trepće. Džoint? Kaži im da mi imamo najbolju džidžu u gradu, nemoj da duvaš treš. I nemoj da piješ nikad piće iz čaše “može neko da ti sipa neštoooooo…..”  Bože, uzmi me. Decenijama sam se smejala toj čuvenoj rečenici.  Ona diže  svoje sveže počupane obrve neverice. A ja, ja opet trepćem “Bačić Alimpić poverljivo”. U pozadini nema aplauza, a tako mi je potreban.
 
I najsentimentalnija sam ujutro. Kada je budim za školu. Kada je pospana, čupava, nenašminkana, onda kada je uverena da je najružnija. Znam da nam to “porodično” vreme lagano ističe. Neće proći još mnogo, a viđaćemo se samo onda kad se dogovorimo (i kad joj trebaju pare).

​I iako sanjarim o tački gde se naziru obrisi te moje buduće apsolutne slobode s mirisom đurđevka… I iako volim kad je ne interesujem, kad me ne vidi, kad joj ne trebam, kad sam joj višak…Iako patim za tim nekim svojim offline životom koji pripada samo i isključivo meni… zatrese se brada kao u nekoj patetičnoj sceni kad pomislim na kofere, prazan krevet i retke mailove. Uzdahnem u stilu “Bačić-Alimpić ozbiljno..."
A onda superiorno, kao pravi kokreator stvarnosti, kliknem veštom fintom unazad i čujem svoj glas kako se autoritarno prolama kroz kuću: “’Lešnik, vreme je da šetaš psa!”.
​Misliću o svemu tome sutra...