Ne nedostaje mi selo

 Bunmi Laditan (autorka knjiga „Toddlers are a**holes“ i „The Honest Toddler: A child’s Guide to Parenting“) napisala je tekst koji je posebno lekovito legao ženama koje sede vazda u kući same s decom. Reč je o poetičnoj priči u kome njoj nedostaje to neko selo, ali ne kao selo vezano za krave i baštu, već selo kao zajednica u kojoj neće biti sama i usamljena. 

​Po mom skromnom mišljenju, tekst je nastao u okviru te lepljive inspiracije koju dosta žena povremeno poseduje, sve je nekako prepuno emocija, suze same kliznu niz obraze, a za njima ostaje suhi trag na obrazima i duboki uzdah.
 
Selo je u ovom tekstu metafora za neki zamišljeni prostor, romantičan i prastar, u kome žene (ja ih redom zamišljam s ogromnim dojkama prepunim mleka) zajedno gaje i vaspitavaju decu, međusobno se pomažu i žive taj život težak, ali vedar. Pevaju dok peru veš na potoku i kako to već ide. U tekstu dva puta mese hleb koji sam ja razumela kao simbol zdravlja i poštenja. Jednom jer prosto zajedno mese hleb, a drugi put jer je hleb lekovit pa kada je neko bolestan radi isceljenja.
 
Kao vrhunac tog AsterixObeliks sela, dešava se obedovanje kada se muškarci vraćaju kući (iz polja, rata, dodati po želji) i onda jedu za stolom, deleći savete (dakle, vrlo mudri) i smejući se dogodovštinama koje im pričaju deca.

​Ideja je prosta, otuđenje uzima maha i ženi nedostaje bliskost, osećaj pripadnosti i pomoć za koju oseća da joj je neophodna. Moram reći, opšta mesta koja su na vešt način pretvorena u sanjivu žalopojku o nečemu što mnogima nedostaje...
 
Možda mi je cela priča tako teško pala na stomak jer se odavno ne družim s ženama koje su porobljene u svom polu i to na način koji je propisivan vekovima. Naročito ne sa ženama koje bi me danas popodne pozvale na čaj i kolače. 

 To je ta uljudna situacija u kojoj smo se upoznale u parku i onda krećemo da se kulturno posećujemo po kućama stojeći sa tacnicom i šoljicom čaja u jednoj ruci i s pufnastom vanilicom u drugoj. To su one žene za koje je Gvozdenka rekla da jedu vanilice iz 33 zalogaja, toliko su umerene i fine. Nikad kraja jednoj vanilici. Deca nam se vitlaju naokolo, sjajno se igraju, morale bi smo ovo da ponovimo opet... Razmenjujemo recepte i komplimente, nikada se nećemo posvađati jer realno nikada nećemo skinuti taj celofan s našeg poznanstva. Zauvek ostajemo prekrasno upakovane prijateljice. 

​Vidite, s jedne strane gotivno joj to selo, s druge strane – distancirani čaj i kolači. Ja bih da budem i pražena - da rađam, volim, mesim i urličem, a s druge, moliću lepo, gde ste kupili ovu komodu, predivna je. Nešto ne štima.
 
A valja napomenuti da je u bilo kakvom izlaganju, a naročito čežnjivom, iskrenost ono „nešto“ što izdvaja totalnu bljuv patetiku od neke realne želudačne potrebe koja ti kida tkiva.
Hoću da kažem, Laditan je napisala tekst u kome se nije izula ni ovolicko. Nije ni pokušala.
 
Jer tako je dirljivo pisati o jednoj ozbiljnoj, teškoj temi – o osećaju usamljenosti kod žena koje se bave kućom i decom. O osećanjima žena koje su izolovane, same, kojima nedostaje smisao, o depresivnim godinama u kojima je tako teško uživati. O činjenici da nismo tako zamišljale „to“. O sazrevanju žene, o sazrevanju majke. O promenama u društvu koje odnose i poslednji trag razuma...
A eto, bacila se opušteno na pisanje proze u kojoj tema nije toliko bitna, kao ni rešenje, ali je njena inspiracija bila raskošna i u njoj izvolite uživati.
 
Ne nedostaje mi to selo, niti mi je ikada nedostajalo.
 
Nikada mi nije nedostajalo selo u kome se žene kikoću, a ne smeju slobodno na sav glas (da ne probude bebe). Možda sam ja naopak čovek, ali u tom njenom selu, ja bih verovatno bila ona luda koju bi ogovarale i čijeg bi muža (prvog, pa drugog) sažaljevale. I kada bih prošla pored ekipe, sve bi one odmahivale glavom jer su načule da u bašti gajim neke čudnovate biljke koje zdravom čoveku odnose um i od kojih čovek misli da su mu porasla krila pa u noći punog meseca skače s balkona.
 
Znam to vrlo dobro jer viđam ljubiteljke fiktivnih idiličnih sela već dugo godina na bilo kojoj tački planete. Deleći čaj i kolače formiraju krugove pune podrške samo dok međusobno liče. Obratite pažnju, ima ih u svakom parku, školi, čak i familiji. Mala neposlušnost i različitost dovoljna je da se iz igre ispadne zauvek što za sobom nosi teške posledice loše reputacije u kraju.
„Čaj i kolači“ je njihova toksična šifra. I one obožavaju bajke, priče i vanilice u 33 zalogaja. I one će vam pričati svašta, ali nikad o svom životu koji ih žulja ko tesne gaće.
Jer u idiličnom selu svi su srećni i svi moraju biti srećni.
Laditan jednostavno ne zna da to što njoj treba nikada neće dobiti na taj folirantski način gde se granice znaju i niko ih ne prelazi. A to su zaslužni kolači i čaj.
A kada bi samo probala da pozove na rakiju, shvatila bi da u tom selu već živi. Ah, da...ali ono nije idilično...