NIJEBITNOKOJIJEDAN

Rekao mi je otac moje dece da planira ide da se posavetuje “kod sveštenika i psihologa i još nekih” (citat, prim.aut) da li je za decu bolje da se razvede ili je bolje da ostane u ovoj zajednici, kojoj više ne znamo ime. Nakon toga će se odlučiti da li će da pristane na razvod ili ne. 
Gledam ga i razmišljam se -  bože, on ni ne zna koliko smo slični. Naravno to prećutkujem, kao svaki učesnik u ovoj igri jer ne želim da ni slučajno pomisli da nas te neke kretenske sličnosti opet nekako povezuju. 

Šta hoću da kažem. Vi i ne znate, ali ja godinama idem po kućama, terapijama, haustorima, kafama, kafanama, pohodim znane i neznane (junake i kukavice), raspitujem se kod svakog stvora koji ume da govori i ima sposobnost da me čuje - išteći od njih odgovor - da li ja treba da se razvedem. 
Da li je za decu bolje da budu u dronjavom braku u kom se nismo ni jednom potukli ili je je pametnije pustiti se niz vodu tu orahovu ljusku i potražiti stabilnije sklonište. 
Sad delovaće kao digresija, ali nije.
U okviru mojih psihosocijalnih studija ove godine bila sam na praksi jednom nedeljno po 3 sata na SOS liniji za žene koje se bave najstarijim zanatom na svetu. Bez ideje da iznosim detalje, ono što me je možda najviše iznenadilo u svim tim pozivima - jeste činjenica da odnos koji te žene grade sa svojim makroima neverovatno podseća na mat poziciju u loše sazdanom braku. 
Znaš da uopšte nije trebalo da zalaziš u te predele, ali nekako jesi…
Osećaš se kao nečije vlasništvo koje ima svoju funkciju, ali ne i dušu.
Znaš da je sve to strašno loše, ali pre svega misliš da si ti ta koja je loša (osoba, duša, čovek:...) i zbog toga nisi sigurna da li je i svaka sledeća odluka koju ćeš doneti takođe - loša. 
Znaš da ima života van toga, ali se osećaš da je to neki drugi život, rezervisan za pametnije, sposobnije, mudrije (ne za tebe sigurno). 
Nemaš para ni za šta, osiromašila si na svim nivoima.
Znaš da to sve veoma oštećuje tvoje zdravlje ali nadaš se da ćeš preživeti. 
Veruješ u čuda. 

Sve to, a i mnogo više od toga - mene (i sve druge žene u sličnoj poziciji) je jako puno godina držalo u poziciji u kojoj jednu nogu držim na gasu, a drugu na kočnici. 
Ideja da svi drugi bolje znaju od mene šta je pametna odluka za mene i moju decu bila je samo odraz nesigurnosti koja je zapravo uvek kamen temeljac svih nesrećnih odluka u koju spada i odabir neadekvatnog partnera.
Pre neki dan smo i radili brošuru koja bi kao trebalo da pomogne ženama u gore pomenutoj nesrećnoj situaciji kako bi se  iz nje postupno iskobeljale. Kao neki manual. Tutorijal za spasavanje svog preusranog života. Čitam sve te stranice pomno i pitam se da li će i jedna od tih rečenica pomoći bilo kome. 
Život je ozbiljan učitelj. Brošurice mogu da razbistre maglu na trenutak, ali to je tako slab podsticaj u ovom toksičnom krugu. Potrebno je tu nešto više. Neka drukčija dandara. Neki cim, posve poseban, najčešće neočekivan koji ćeš posle tumačiti kao božiju promisao, jer šta bi drugo  moglo da bude? Tvoja pamet sigurno ne. Ti nisi pametna osoba, čim si se našla u toj situaciji. 
Razmišljam nešto, da smo u malo boljim odnosima - ja bih mu rekla: ali ti znaš odgovor na to pitanje. Svako zna. Ne ideš ti po odgovor - ti ideš po hrabrost i još ideš po tuđu odgovornost jer sutra ako se odlučiš na taj korak - glupo je da ti budeš sam svoj krivac. Mnogo je lakše reći, uradio sam ono što se od mene tražilo. Uradio sam to zato što su mi potvrdili veliki stručnjaci da je pacijent umro i da mu nade više nema. Nisam sam ništa sam odlučio. Samo sam poslušao.
Znam to, zato što sam to radila i ja. 
Dobra vest je da je to deo procesa koji ima svoju gradaciju i možemo reći da je usmeren u produktivnom smeru. 
Loša vest je da ta priča, čak i da ti je alali tvorac lično, nema veseo kraj koji priželjkuješ. 
Nema olakšanja u ovoj priči. Nema blagoslova. To je jedna od takvih lekcija u životu koja ti garantuje odrastanje, ali samo ako je ne usereš gorčinom i cinizmom. Na tebi je. 

Iz mog iskustva, kada se takva odluka konačno teško porodi, u njoj nema nikakvog šuma. Ona je čista i zvonka. 
Ja sam je ponajpre osetila kao limeno dno o koje je zveknula neka moja apstraktna limena kutlača što je u meni izazvalo grč poput povraćanja kada u telu više nema ničeg.  
Kada se dođe do bilo kakvog kraja bilo čega - tu nema klackanja. Mislio sam, hoću, neću, možda, ipak… Tu stojiš na svoje dve (možda i izlomljene noge) i konstatuješ da se desila smrt koja je sama po sebi nepromenljiva kategorija. 
S te tačke, ti znaš da do izvora vode samo dva putića - jedan u kom si mrtav. I drugi u kom si živ. To jeste crno i belo. 
Iskustvo me je naučilo da je taj proces individualan i da tu vreme ne igra nikakvu ulogu. To je kao da teraš dete da poraste malo brže nego što raste. Kao da nekoga teraš da ozdravi hitno i odmah, a on je bolestan kao pas i nuna se u temperaturi i znoju. 
Statistike kažu da one gore žene koje sam pominjala, dakle te koje se odluče da nas pozovu, u 85% slučajeva naprave kritičan korak i odluče se za promenu. Dakle, ne mislim na ukupan broj žena koje se bave tim poslom, već na baš te osobe koje su pronašle taj broj telefona i usudile se da se jave.
Neću da pišem o tome koliki je procenat njih kojima to i uspe, ne zato što je to neugledna cifra, jer i nije, već zato što to nije bitno. 
Kada se odlučiš na prekidanje začaranog kruga koji te oštećuje, ti ne hitaš ka uspehu. Ne juriš medalju. Boli te dupe za aplauz. 
Ti uzimaš sve što ti je vredno i važno i odlaziš niz horizont, malo plačući, malo se smejući, ali se ni jednog trenutka više ništa ne pitaš. 
Pišem sve ovo zbog teškog bremena izolacije koje mnoge žene (ređe muškarce, ali da) stavlja u situaciju da u svojoj kući budu puno izloženije nego što je to inače slučaj. 
Sigurna sam da će se mnogi preispitivati, naročito kad grubosti i nasilja budu na meniju gotovo svakodnevno, da li je vreme za odlazak. Da li je brak izdahnuo. Koliko je to loše, a koliko dobro. I ima li prostora za još jednu popravku, nekako.  Da li sam preosetljiva kada me ubija to što mi neko radi/govori ili je to - to što mislim da jeste...
I znam, neće ovo puno da pomogne. Nema ovde odgovora ni na jedno pitanje. Ali možda na trenutak rastera maglu.  
Ipak, kad odluka sazri - znaćeš to. 
Setićeš se da je to taj miris slobode i nestaće kamenog pritiska u nedrima (moranja, potrebnosti, društvenih očekivanja).
Setićeš se sebe. 
PS. Paralela iz teksta je verovatno neadekvatna i njome nisam želela nikoga da provociram, ona je proizvod moje lične percepcije koja je zapravo uvek pre svega kreativna, pa potom možda nekome i istinita. A možda i ne.