O bubamari i još ponečemu

 U međuprostoru između prozora u mojoj spavaćoj sobi leži jedna praška buba-mara okrenuta naglavačke. Sve nožice joj stoje u vazduhu. Preminula je. Obasjana ledenim januarskim suncem, leži tako i ne mrda. Fina jedna bubamara, čak i tako pokojna, odiše nekim skromnim mirom, gotovo da do mene dopire njeno bubičasto izvinjenje što je svoju  malešnu dušu ispustila baš između mojih prozora. Njene minijaturne nožice stoje nepomično u vazduhu i privlače moju pažnju. Kadar iz sporih filmova. 

U pozadini mirno stoje kremkaste zgrade kao na straži, s ozbiljnim kapama-krovovima od uredno poslaganog crvenog crepa. Trenutak tišine u tom svetu je večan, izgleda mi. 
U Pragu dani teku fino, kao neki gusta tečnost boje vanile koju nalivam u lepe porcelanske dane-činije. Zveckaju misli kao povremeni udarci kašičice o činiju. 

Šta se promenilo? Zašto smo otišli? Da li nam se sviđa ovde ili nam se i ne sviđa? Hoćemo li postati jednom Česi ili ćemo samo proteći kroz ovaj grad, kao brzak, kao neka planinska voda? Ko ćemo onda biti? Šta će ostati od nas kada se u nas utisne tuđina? Jesmo li sad Srbi više ili manje? Ili smo Beograđani? Ima razlike.

Moje troje dece i ja, heklamo svoje životiće severno od domovine, umereno nostalgični, prilično emotivni. Zaronjeni u zvuke ovog nerazgovetnog patuljačkog jezika, negujemo našu različitost kao osetljive egzotične biljčice. Prvo što smo otkrili bile su šarene uloge jednog običnog osmeha u svakodnevnom životu.  Osmeha, osmejka, nasmejčića. To nije ni nalik zemlji iz koje smo došli. 
Imam utisak da je to pristojno osmehivanje ovde bukvalno porobilo ovdašnji narod.

Nikada nisam videla svet koji se tako kolektivno dobrovoljno osmehuje. To je toliko zavodljivo u početku (bez obzira na šum koji dopire do moje osetljive duše) da nekoliko puta umalo nisam pomislila da smo im simpatični. Ipak, postepeno, primećujem sad, počesmo i mi da se osmehujemo.
Čak i kada su nam srca hladna, a usta puna odbijanja. Iako mi je to u početku stvarno ličilo na neko varanje, uspela sam nekako sebi da objasnim da je reč o asimilaciji. Prihvatanju drukčije kulture. Tako je. To je ovde vaspitano i kulturno. To je kao da nosim maramu na glavi na nekom istoku ili nešto slično. 

Ovi su ljudi prefini i preljubazni čak i kada ti zapravo poručuju da se tornjaš iz njihovog vidokruga. 
Usput, jezik koji govore naoružan je deminutivima koji zajedno sa tim osmehićima ima dejstvo omekšivača. Kolektivno anestezirani, naše nove komšije, novi učitelji, prodavačice u prodavnici, doktorke i vaspitačice, uče nas i usmeravaju na pravila ovdašnjeg života i mi dajemo sve od sebe da se prilagodimo. Malo nam ide, a onda sve upropastimo. Na trenutke smo predivno sabrani i razumni, ali vraga. 

Vrela krv koja teče našim venama čini od nas šizofrenike i čim se porodično malo osmehnemo, taj osmeh, gotovo grimasa, kroz nekoliko sekudi prelazi u nešto sasvim drugo i u manje od minuta moja deca se biju s iskeženim zubima kao besni majmuni, a ja urličem i mlatim rukama zavodeći red u našoj majmunari. 

I to s psom. Neko vreme ga šetamo baš fino kako zakon nalaže, na kratkom povodcu, a kaku skupljamo s osmehom, dakako. A onda, kada taj mali postane nepodnošljiv, odvučemo ga kao hrpu nečega između automobila i ćušnemo jadnog psa, misleći se da li je i fiziči obračun sa neposlušnim psom ovde možda neka vrsta nasilja u porodici. Zajapureni izlazimo, opet gledajući naokolo ima li špijuna koji prate naše neandertalske manire. Ako ima, mi se opet usrano osmehnemo.

U obližnjem parku nas je neko vreme pratio glas da smo strpljiva porodica tamo negde s juga, ali odkada je Plavooki zaveo disciplinu u voziću, prozračne praške mamice počele su da nas izbegavaju i kako vide da se približavamo parkiću, panično skupljaju svoju dobru dečicu, trpaju ih u kolica i vezuju svim mogućim kaiševima koji im garantuju bezbedan prevoz od igrališta do kuće. Iz parka izlaze žurno, ali nam se osmehuju i šarmantno i galantno, kao da su i srdačne i obradovane u isto vreme. I s komšijama smo prošli slično. 

Prvo su nam dali apolutnu šansu da se pokažemo da smo punopravni članovi zapadne civilizacije – javljali su nam se tiho, pevljivo i s osmehom. Naša zgrada je i vaša zgrada. Ali već mesec dana kasnije iste te komšijske usnice stisnute su u jedva vidljivu crtu na licu. Sada izgledaju kao da smo im se ozbiljno zamerili. Možda su im ovi iz parkića rekli nešto o nama te smo izgubili kredibilitet koji inače prati nove komšije. Jednostavno, biće nam potrebno vreme da se integrišemo tako da budemo nevidljivi.

Čak i kad naučimo dobro jezik, kad nam se deminutivi uglave u ušesa kao oni zapušači za uši koje oblikuje čovek prstima, kada se naviknemo na strpljivo čekanje svega i svakoga, kada nam se taj osmeh utisne u izraz lica (i usne i oči)  – nešto se bojim da ćemo i onda štrčati kao najvišlja devojčica s prerano izraslim grudima u razredu. 

Gledam svoju decu i svoj odraz u ogledalu i još ne primećujem da se menjamo. Drčni smo kao prvog dana i među zidinama našeg stana brižljivo negujemo našu divlju biljku otadžbinskog duha koja bode i štrklja sve i svakoga. 

Moj VoljeniMuž, u ono malo dana koje razmuti u ovoj vodi, pokušava da nas preobrazi posvećeno kao sveštenik. Ovde ljudi to ne govore. Ovde se to tako ne radi. Osmehuje se. Nekako primitivno mi bude drago kada vidim da mu se deca prirodno otimaju kao nekakvi gologuzi domoroci koji cokću jezikom umesto da govore. Onda on odlazi blago rezigniran, ono malo vremena koliko mu to ostane živo u glavi, potom mu cela ta stvar s nama i osmesima izvetri iz svesti. 
Do dana kada će nam se pridružiti Sunca Sin imamo još da čekamo, mada verovatno čekam samo ja. 

Čekam i smeškam se.