O JEDNOM SNU

​Da rezimiramo.
Na ovom parčencetu planete su se praznici (napokon) okončali.
Pokloni su podeljeni, svi smo svima poželeli zdravlje, pare pa i sreću, ko da ova dva nisu sama po sebi dovoljna. Neki su se proveli „ludo“, neki smo poludeli od provoda u kujni u tri smene.
 
Sve u svemu, onog trenutka kada je jutros pozvonio sat u 06h, osmeh se razlio po mom licu zle majke i supruge i ja sam pohitala da pomognem da deca slučajno ne zakasne u školu. 

​I nisam bila jedina. Bataljon nekorektnih roditelja jutros je utrčavao u školu s nešto više poleta nego što je okej, dok su se deca vukla kao po kazni, rekorderski muljajući u ustima zalogaj od doručka. Bacih pogled na druge roditelje, pomalo odsutni, nevaljali, prate decu-klikere kako se ukotrljavaju u školu.
 
Po detaljima ih prepoznajem.
Jedna kreativna s rajfom i čuperkom ide na fair trade kafu iza ugla gde će potonuti iza lap topa – ili pravi milione na berzi ili vara muža milionera, ima taj neuhvatljiv pogled i kvalitetne cipele.
Otac s ešarpom je poskakivao kao zečić isprativši kći u vrtić i javio se tako glasno da sam zapravo po prvi put čula kakav mu je glas. Dok je uletao u tramvaj, za njim se viorila karirana ešarpa kao s one rode što visi na Dambovom vozu. I da, za njim je na ulici ostao i njegov osmeh kao od nekog zubatog magarca, šta će čovek, nije on kriv. Njegov posao je njegov odmor, pa da ne gubi vreme.
Mama Švejđanka je nasmejana, kao da se upravo zaljubila, ispratila je svoje malo švedsko dete u učionicu, gde je potom ispred stajala sama i zagledana u jednu tačku. Po prvi put je vidim bez bebe u naručju, verujem da ne zna šta će s rukama. 

​Ja sam mojima, na putu do škole, otvoreno rekla: „Negde na polovini vašeg drugog časa, ja ću biti u sauni.“
Dok sam ih gledala kako grebu ka meni daveći se u svojoj realnosti (koja u narednih 7 sati nije povezana sa mnom), izlazila sam iz kadra lagano. Umalo da me slome.
 
Inače ja takve stvari krijem. Krijem sve što mi prija, a što nije u vezi s njima. Čini se da je ovo moja tačka s koje kreće moja promena. I tako već nekoliko Novih Godina. 

​Jer, evo najprostije, čak i noću, kad me probudi nečiji probuđeni uzdah i izgovori se pretiho „mama“, ja sa puno samopouzdanja roditeljke koja čak ni noću ne spava nego budno motri izgovaram to trezveno „molim“. Mislim, koje „molim“, ako spavaš, crna?!
 
Molim, naravno da sam budna, naravno da te čujem uvek, naravno da nema te beštije u mraku s kojom ja ne mogu da se obračunam, naravno da mi se uopšte ne spava, nisam umorna, ko, ja? Tu sam.
Molim, naravno da sam postojano prisutna, u snu ili na javi, držeći šapu na danu koji nas čeka, dozirajući mrak u meri u kojoj nije strašan, ja sam jedna jasnost u uglu sobe koja prosto titra i postoji, ne podležem slabostima kao što su umor i snevanje.
 
Čekam već godinama tu jednu noć kada ću napokon zaspati snom opuštene osobe i koja će se iznenaditi kada je neko probudi.
Osobe koja će biti neko vreme pospana i šlogirana kao svi normani ljudi. Čekam da iščile iz mene sve te moje napetosti i stražarenja, kao da dremam stojeći na jednoj nozi na nekoj trošnoj smrznutoj grani. 

​Znam, ima žena koje u to ime piju one sanjive tablete. Zveknu četvrtku pa im se mozak rastavi na one apstraktne pazle koje se na jutarnjoj svetlosti nekako same potom ukomponuju.
A meni se ne svidja nekako to prinudno spavanje.
Ja bih da odem u san pošteno i uz lični blagoslov. Da platim, pa da se razilazimo.
 
I nisam digresirala, naprotiv. Moje pakosno obaveštavanje mladunčadi da ću ja u doba kada se oni možda malo i pate – uživati, ima za mene višestrukog smisla.

Lenjo ležanje, kolutanje očima po veštačkom crnom nebu s zvezdicama na plafonu parnog kupatila, ispijanje hladne vode s limunom u sporim gutljajima kao da brinem o sebi... sve su to prvi koraci u u realizaciji ovogodišnjeg plana čiji je cilj da rasturi moju ličnu i personalnu zasedu oko same sebe. Plan je sledeći.

​Kad malo ojačam, preći ću na osvajanje i drugih, isto izazovnih oblasti kao što su slobodno menjanje TV kanala, šetnja bez mobilnog telefona, provođenje vremena s nekim ljudima koje samo ja poznajem, kupovina super seksi štikli i ruža koji ima čarobno dejstvo o kom ne znaš ništa dok ga ne namažeš.
 
I sve to da bih možda tek u decembru sledeće godine objavila da mi se ožiljci konačno regenerišu sami od sebe, bore nestaju, a grudi podižu,... a sve bez ikakvih pomagala...
Jedini razlog za to je obnova normalnog, prirodnog sna – koji će onda jednom kad se slučajno prekine, zaiskriti tih nekoliko sekundi u magli bunovnih prikaza, a odmah potom niti će mu se opet nakačiti jedna na drugu i zavitlaće me kroz neke daleke svetove gde ne postoji niko od nas. 

​Kako sam se tako usosila ne znam. Sigurno ima veze s brojem dece, vaški, bolesti, bušnih cipela,  s brojem muževa, s nekih gradova i prljavih klonja, a moguće i s brojem novčića koji mi nedostaju. I naravno, ima veze i s mojom majkom i njenom majkom, tim motrećim ženama koje su spavale baš ovako isto kao i ja. Stojeći na jednoj nozi i žmureći na jedno oko.

Dakle, sauna je kao neka kapija. Jer moja generacijska bitka počinje baš  tamo, bez gaća i bez cvikera, dok me obliva težak znoj.
I jesam, pokušala sam da zvuči malo poetično, ali to je samo zato da ne bi izgledalo mnogo jadno. Pogotovo ako mi ne uspe.