O muževima sve najlepše

Grupa naučnika s jednog veoma cenjenog instituta, dugo se bavila jednim naizgled nebitnim pitanjem – kada tačno (i zbog čega) jedna jedinka muškog pola pomirljivo pristaje i preuzima ulogu – Muža. Blagorodnog, nezahtevnog, zdravog i bogougodnog. 
Čujem da su za to istraživanje dobijali dugo godina i dosta veliku platu i druge beneficije, ali to je neka druga tema.

U svakom slučaju, precizan odgovor nisu pronašli jer se ispostavilo da muškarca Mužem učini – Supruga. Pa su i sve te njegove osobine nekako pre svega povezane s njom. 
Dakle, kopali su na potpuno pogrešnom mestu.
Ali su barem fino živeli. Pametnjakovići.

U svakom slučaju, glava na panj ne pada sama.

A taj fini ples sa sagorevanjem u finalu, u najvećem broju slučajeva odigrava se tokom dugih godina natezanja, gajenja male dece, smanjivanja mišićne mase i ronjanja po neuslovnim kreditima.
I onda, tog jednog posebnog trenutka kada se stvore optimalni uslovi, muškarac samopouzdano odbacuje svoje uspičeno spajdermen odelo, proredi mu se kosa i on postane  – Muž.

Kako je, tako je. Manje iskusnima to deluje porazno. A u stvari nije, uopšte. 
Kao Muž, on je daleko funkcionalniji, a i prijatniji. Jednostavno, više stvari može uspešno da obavi, bez đilitanja, što je za zajednički život daleko važnije od recimo savršenog kunulingusa.  

Dakle, mora biti jasno. Muž ne može biti ta kočoperna jedinka koja Skvo nosi preko ramena i otima je od same sebe (o čemu sanjaju sve žene). To je jedna druga bajka u kojoj niko ne secka nokte na nogama u dnevnoj sobi. A život je retko glamurozan kada se svetla pozornice pogase.

Takođe, Muž nije ni onaj što zvoca, zanoveta, propoveda i zakera. Njima se nisu ni bavili. Naučnici se u tom istraživanju nisu bavili ni zavodnikom, narcisom, lažljivcem i prespajačem. A dostupni rezultati ukazuju da su preskočili jednu pozamašnu grupu čiji je predstavnik prepametan, presposoban, preuredan i prečist pojedinac – sportista ili baštovan, kao i muškarac koji uporno neguje svoju verziju bolesti zavisnosti. Po naučnicima, navedeni uopšte i ne mogu da se zovu Muž.

A odgovor je naizgled jednostavan.

Muž je po pravilu bezopasan, miroljubiv, strpljiv i mudar. Više prećuti, nego što odgovori. Više donese, nego što uzme. Izrazito je duhovit, a najčešće na svoj račun. Predustretljiv je i uglavnom lepo raspoložen.
Muž voli svoju porodicu i brine se da im bude toplo i da su siti. A u zavisnosti od podneblja u kom živi – on donosi ugalj i pravi hladovinu. Ide na pijacu i prostire veš. Skuva kafu i nosi teške kese iz prodavnice. Češka partnerku ili je uopšte ne dodiruje, ako je, recimo, pun mesec.

Kako je postao takav? I kad, u kom trenutku? To je bila tema istraživanja. 
Tražili su gen koji će da dokaže bilo šta. 
Tačku u lancu DNK. Držali su fokus grupu godinama zatočenu u eksperimentalnim uslovima. Strovalili su gomilu love u laboratorijske uslove koji bi podražavali stvarnost. 
Trenirali su muškarce, uslovljavali ih, dovodili ih do tačke pucanja po svim osnovama. I ništa. 
Na kraju su zaključili da je do žene.
Kada su pokušali da nastave eksperimente sa fokusom na ženama, ne bi li tu pronašli odgovore, ove su im zapalile laboratoriju i pozvale se ljudska prava. 
A i glupo im je istraživanje, izjavio je neki zvaničnik. Koji se to ozbiljan institut bavi ženama i muževima, dok planeta odlazi dođavola. Manite se, ljudi. 
Muževa će i onako biti koliko i Žena: ni manje, a ni više.
Na toj ravnoteži počiva vaseljena, poentirao je.

Ja, recimo, pripadam porodici u kojoj su žene strastveni kolekcionari Muževa. 
Ovakvi, onakvi, posvećeni, lažljivi, lepi, debeli, siromasi, pedigrirani... svakavih je bilo. S promenom životne faze, žene u mojoj porodici, menjale su uz frizuru i muževe.

I sada, kada ih sve zamislim i pogledam iz ptičije perspektive, svi ti Muževi tako na gomili – zaista deluju pre svega kao ogledalo svih tih mojih PraŽena. 

Dakle, svakom prema zasluzi: nekom deset s lukom, nekom trista grama mlevenog Muža na Večitom Službenom putu.

Meni, na primer, ovo drugo. 

Ne mogu da se zahvalim dovoljno životu što je uočio da moj duh tiho i nesretno cvili i lagano umire usled svakodnevne komunikacije koja se tokom godina svede na: „Al’ su su skupe paprike na pijaci!“.
Zbog toga je mene Bog prvo lepo razveo, jer BivšegMuža niko iz kuće nije mogao da izbaci (osim kad ide na pijacu), a potom mi dodelio mog Voljenog Muža na Večitom Službenom Putu.


Šta da kažem, ljubav cveta u sezoni. Njegova magnetska privlačnost spakovana je u aktn tašnu koja simbolizuje put kao njegov stil života.
Kuća blista pod palicom srećne supruge. Iako mi nije prošla ideja o srećnom braku i različitim stanovima, što sam dugo godina zagovarala kao optimalnu verziju života, VečitiSlužbeniPut je prihvatljiva verzija koja nam je oboma produžio (zajednički) život.

Svake tri nedelje, a na jedan dan, u našoj kući zavlada romantična atmosfera ugađanja, strasti i ljubavi. Ja kuvam, kikoćem se i nosim štikle. Već s prvim sumrakom i pranjem nogu sve dece, realnost počinje da kezi svoje zube i gasne se disko kugla u našoj spavaćoj sobi. 
Sutradan, koncentracija popušta, do ručka se nekako dovučemo bez konflikta, ali nakon obroka počinje zveckanje mačeta čije se oštrice sijaju pod sunčevom svetlošću.
Ja spretno uskačem u svoju ratnu opremu i zauzimam borbeni stav. 
Rat počinje nenadano, ali ne i podmuklo, a borba prsa u prsa odvija se junački i traje dok god ne shvatimo da su deca opet gladna i da mi više i ne znamo u ime čega se boj poveo.

Pod morbidnom crvenom svetlošću sveće sklapamo oči i pristajemo na san koji nam obećava jutro puno nade.
S ranama i zavojima, negde posle ponoći, moj VoljeniMuž  ćopajući pakuje svoj kofer i kreće na službeni put.
Ja mu kao sena mašem s prozora belim rupčićem kojim brišem kako suzice, tako i krv s mačete.
 Oh, dušo, zar ideš?! Moraš?!!! Toliko se uživim da bih mogla da se zakunem da mi je istinski krivo.

A sutradan, kada se otvore prozori i u kuću uđu prvi sunčevi zraci, ja skačem i posebno nadahnuta sričem lepo, ljubavno pismo svom VoljenomMužu. 
Deca pitaju za tebe. Kada ćeš nam doći. Čekamo te. 

Moj VoljeniMuž je prirodno srastao s mojom šizofrenijom. Moja ljubav je beskrajna i trenutno apsolutno uslovljena njegovim službenim životom. 
Molim se svim poznatim i nepoznatim Bogovima da mu karijera napreduje i razvija se, a u skladu – s mojim potrebama. Jer dani koje ipak povremeno provede kod kuće – žuljaju nas kao tesne gaće: neko vreme bude super, ali onda postane skroz nesnosno. Mislim, ipak je čovekovo najprirodnije okruženje, naučnici su dokazali, da se vere po stenama i skače gologuz.

Oh, volim taj supružničko-samotni život, prokleta sam. A čini mi se da voli i on, što naravno, ne bi priznao nikada...
Ali i ne mora. Istina je naučno dokazana. On je moj VoljeniMuž, moje ogledalo koje savršeno kreira stvarnost kakvu god ja poželim.