OD ŠESTARA DO ŠVALERA

​Imaju ovi naši trenutni sunarodnici jednu crtu, onako, više liniju doduše, kako bih je opisala, onako, da se blago izrazim – dosta su zainteresovani jedni za druge, pa i za nas, po istom principu. 

To upravo znači da ako istrčavam iz kuće nedeljom popodne, a iz pravca parka mi u susret dolazi parkodrugarica s mužem i decom, osim pozdrava, brižljivo će se zainteresovati i za to gde idem. I gde su mi deca. I ko ih čuva. I kad planiram da se vratim. A nije stvar karaktera, i ja sam prvo pomislila.
 
Ako Lešnik nema prvi čas i od kuće krene u školu 45 minuta kasnije nego ostala deca iz kraja, od našeg četvrtog sprata pa do prizemlja, moraće nekoliko puta da objasni zašto nije u školi kao i druga deca. Nemaš prvi čas? Molim, imaš ili nemaš?! Zar?!

Ako je Lešnik u svom sedmom razredu zaboravila šestar, o tome će me blagoobavestiti osim njene nastavnice i učiteljice Zlatokose (prvi razred) i direktor škole ako se slučajno sretnemo, a naročito strogo će se osvrnuti na to kuvarica lično. Usput će me obavestiti da Zlatokosa treba da podreže nokte i da je danas lepo pevala na ručku. Makar je bilo lepo, kad već ne zna da se za stolom ne priča. I onda sledi najslađi osmeh na svetu, s višnicom na vrhu. 

​Negde na samom početku, kada smo se tek doselili, više puta smo u ulazu sretali simpatičnu komšinicu s dva mala klinca, oniža i tako, s načičkanim usnama, nosićem, očima. Uvek je bila odevena u stilu Pate Patak i govorila je glasno, ceo ulaz bi zvonio kada bi ona otvorila usta. Za potrebe ove priče zvaćemo je Katka.
Sećam se da joj je jednom moj VoljeniMuž ponudio Katki (barem je tako rekao) pomoć s kolicima, a da ga je ona načisto zbunila, rekaviši mu u prolazu da joj jedino može pomoći votka. Dakle, votka, Pata i male štikle, sve zajedno u toj finoj ženici koja usta ne zatvara i ordinira po kraju kao neki odlično dresiran patuljasti, a policijski pas. 

​Njoj ništa ne promiče. Naročito je zgodno to što su joj prozori i balkon direktno iznad ulaza tako da ima pregled situacije 24 sata dnevno, ako ne računamo ono vreme kada ide na posao, mada verujem da je i to organizovala nekako.
 
Katka, na primer, zna da smo se mučili s toplom vodom, polomljenim ormarom i vaškama. Prati situaciju s šišanjem psa i čitavom tom problematikom, s obzirom na to da pas nije čipovan. Uredno vodi računa o tome da li sam bila na otvorenim vratima i nismo se dotkle te teme, ali pretpostavljam da ima mali tefter u kome su moji plodni i nepolodni dani brižljivo zabeleženi.
 
Ona sve to radi s takvom lakoćom, toliko nepretenciozno, graciozno gotovo, pravo je zadovoljstvo živeti ovaj život zajedno s njom, ne šalim se, jer ona je zapravo naš saradnik iz senke. Iskače, kada se najmanje nadamo i – nudi rešenja.
Poznaje žitelje kraja od ulaza do ulaza, patrolira radnim danima od 14h (ima neko čudno radno vreme) i živo se interesuje za sve i svakoga. Gde skladišti toliku količinu informacija, živo me zanima. Koji deo te duše napaja ta nepregledna gomila detalja tuđih života, ne znam. Ali ako mi opet nešto crkne u kući, uopšte neću da tražim po netu. Pozvaću Katku i njenu službu. Nije sramota tražiti pomoć. 

​Danas sam bila u gradu i pri izlasku iz tramvaja, a gledajući u pločnik, prepoznala sam te male, odlučne štikle i taj zvuk koji mi se kao čekićem zabada u svest. Kako sam dizala pogled uz te stubaste listove i suknju punog kruga koja tek prekriva kolena, shvatala sam da je to Katka. Prava kao strela, marširala je prema semaforu za pešake. U rukama je držala muškatle, mada je mogla i da ih spusti u ceger, lakše bi joj bilo. 

​Odmah sam u sebi izgovorila tiho molitvu za tiho i neprimetno prolaženje pored komšinice, kada podigoh pogled, zašto ni sama ne znam, a Katka hoda oficirski, s crvenim očima i upalim licem. Mogla bih da se zakunem da je plakala. Iza nje, trčka više nego što hoda, angažovani poeta, šta li je, onako s kosom raščupanog maslačka, ona roni suze i ne osvrće se. On moli, voli i ne jede... nije mu dobro uopšte...ljubavi, sačekaj, molim te...dakle, on fin, ona tragična heroina s tom uzdignutom bradicom i muškatlama.
 
Od tada, crkoh da saznam šta je to iskidalo sirotu Katku i navelo je da se tako prospe po praškim pločnicima. I što sad te muškatle, ima ona mnogo prefinjeniji baštovanski ukus. I otkud na tom trgu baš, u 12h, šta bi s poslom... I maslačak, simpatičan je...

Hoću da kažem, gotova sam. I mene je počelo da zanima! Ta češko-komšijska zaraza je polako počela da prelazi i na mene. Osećam lepo kako se rađaju graške malih pitanja u kojima ja pretpostavljam hiljadu i jednu stvar, pa malo začinim, uzdahnem...
 
Jedino mi nedostaje ta finalna odvažnost, njima tako prirodna, a to je da jasno i glasno pitam, prvom prilikom kad je sretnem na stepeništu, zbog čega je bila tog i tog dana, u toliko i toliko sati na tom i tom mestu, tako nesrećna i uplakana. I ko je taj fini gospodin koji je žickao za njom. I da strpljivo saslušam objašnjenje i deponujem razloge u folder „Katka“ na prvoj polici mog malog ofisa ispod šiški. Šta se tačno onda s tim radi, još uvek mi nije jasno. Valjda će mi i odgovor na to pitanje doći tako prirodno, baš kao i ta zainteresovanost. 

​Razne sam vizije imala za svoju zlatnu starost (i imam još uvek), ali pretpostavila nisam da ću i ja nositi orden komšijske snajper babe prvog reda. A očigledno da hoću. S tolikim žarom sam ja, u sred svih svojih vrenja, deponovala ovu informaciju, tako delikatnu i slatku....
Jer znate kako, Katka je imala muuuža, a ja sam sad imala Katku ;)