OVIH DANA

Polako ali sigurno ovaj blog gazi vreme. 
Sada kidaju neki tamo klinci, nekad smarači, nekad genijalci. 
Ti koji su nekad pisali, sada se ukapirali kako da zipuju sve što imaju da kažu u nekom statusu, tvitu, gde već. Ima ih i koji se ne daju, prelaze na YT, snimaju se, ne odustaju. Hendluju posle sve živo, plus decu, svekrvu, bolesti, socijalno, ali Instagram blista!

I sad kažem sebi, dobro ovo i onako nije baš zamišljeno kao trka za lajk, više kao neki poetični bič u kontekstu samopopravke. Kao, piši lenjivice. Tako da, ovo dođe kao neka vremenska kapsula zarasla u korov i šipurak gde kao neka žena tu povremeno dođe, iskopa rupu i u nju šapuće. 

Uglavnom, od kad ja pomislim, hm baš je ovo zanimljivo, mogla bih nešto da napišem o tome - pa do tog trenutka kada to zaista i rešim da uradim, neretko prođe čitava večnost.
A ponekad, kao sada, zmeđu tih trenutaka se dogodi i da se čitava planeta totalno resetuje. Što je malo zadivljujuće, ali je i malo zastrašujuće - pa ne znam dal se čitava planeta sjebala baš, baš brzo ili ja tako retko pišem.

I onda sam i o tome opet htela, ali nekako, sad mi i to dođe kao prežvakana tema. Kao maske. Kao jel’ da da je ovo kao neki film (bez kraja i konca). Kao, a šta ćete sad? A lova?  I ništa, onda eto samo ćutim, ne pišem ni u sebi, više onako ćutke gutam stvarnost kao neke bombone koje mi više nisu hit, ali kad ih već imam u džepu…. Što da ne jel da. 

 I tako sedim pre neki dan u Bekeraju. Kafani koja se tako uopšte ne zove, ali je svi mi u kući iz nepoznatog razloga tako zovemo već pet godina. Uzmem one novine što se besplatno po metrou. Prelistam. Od korone preko korone i na koroni, pa uzduž i popreko i u krug. Pogledam naravno i oglase za posao i tu negde u uglu uhvatim neki čudan naslov koji se zove “Baby box”.
Baby box strašno liči na neki bankomat samo za bebe i koji ne daje bebe nego ih uzima. On je namontiran na bolnicu i tamo majka koja bebu ima, ali je ne želi, bebu odloži. 
Pritisne dugme, metalna vrata na bebomatu se otvore, ona ima 15 sekundi da bebu tu stavi (anonimno), vratanca se zatvore, beba je prebačena u drugu stvarnost. 

Bebomat prve generacije

Bebomat druge generacije

Statistika je čak dosta srećna, žene koriste bebomat. 
Od kad je to čudo smišljeno i postavljeno u regionu, 206 beba je ostavljeno u bebomatu.
Valjda neki poslednji trag savesti ih potera da bebu odlože na mesto predviđeno za odlaganje, a ne u kontejner ili u korpu pa ispred nečijih vrata. 
Sve bebe koje su na taj način odložene (koliko je to nesrećan izraz) stižu pravo u bolnicu i dobijaju šansu da se o njima neko pobrine i da prežive. 
Nosam te novine s tim člankom, evo ima sigurno dve nedelje. Toliko je to ostavilo utisak na mene. I taj metalni bebomat. I taj koncept. I ta kao srećno nesrećna okolnost. 
Polemike su neprestano prisutne. Diskutuje se o raznim aspektima te ideje, čitave filozofske rasprave se vode, donose i ruše zakoni, ali - žene i dalje donose bebe i ubacuju ih u bebomat i to jednostavno taj koncept drži. 
Oni koji su za - brane svačije pravo na život. 
Oni koji su protiv - brane pravo na identitet.

Frizeraj, kozmeticar i baby box.

Bebomat je jedan od pouzdanih dokaza da živimo u jednom potpuno opaljenom dobu. 
 I srećnom i nesrećnom.
Kao i to da je adaptacija (brza i efikasna) danas najbitnija osobina koju možete da imate (ili da steknete).  Ne ono 6 stranih jezika tečno, srce u junaka i  dobar pedigre. Ne i neka sakata adaptacija posle koje mucate i imate bljeskove u levoj strani glave.
Nego stvarno. Sad me vidiš, sad me ne vidiš. 
Ko to nauči, živeće sto godina. Dok ga ne proguta smrtomat.