Petkom uveče, dok se peče pizza

​Ovih dana pričam s mamama u Pragu o njihovom životu ovde i tamo. O tome kako su to sve zamišljale, kako je to ispalo, a kako bi volele da jednog dana bude. Primećujem, iznova, koliko se razlikuje doživljaj života žena s decom koje su zaposlene i ovih koje nisu.
 
Dakle, domaćice su generalno manje zadovoljne životom, decom, brakom, parama i izgledom.
Zaposlene žene na juriš ipak uspevaju da pokrpe rupe koje se otvaraju pod njihovim stopalima. One možda jesu čupave i neispavane, ali stižu sve i još se osećaju celovitije. Spremnije su na promene, akcije, smeju se glasnije i o smislu života razmišljaju sutra.

Život žena koje rade je veoma organizacijski složen i funkcioniše u modu „Padam-s-nogu“. Ali, s moje tačke gledišta, izgleda da je život žena koje su kod kuće i ne idu na posao, svojevrsna priča o guranju Sizifovog kamena. Preteško đule koje one (mi) ćutke guraju i guraju, tražeći u svakom novom danu smisao. Nekada smisao dodaju deca, nekada lepo vreme, nekada dobar seks, a nekada ništa od toga. Ali one i onda guraju. 

​Poput teškog braka (a o tome znam sve), svakodnevni domaćički život je čist filozofski krst koji svako jutro natakneš na na leđa i prtiš tako kroz dan, s decom, ručovima, kućom i Sobom. Uslovljena ogromnim društvenim pritiskom da nikada nisi dovoljno, šta god već da si odabrala, živiš nedovoljna sama sebi. Misliš ko si? I šta si? I kad misliš da ponovo budeš ono što si bila? A šta sam beše bila... Koliko je velika rupa između onoga što ja mislim o sebi i onoga kako me drugi vide? A njima sam ništa, domaćica.
 
Nasuprot tome, odlazak na posao vraća te u krug „smisla“. Daje ti finansijsku potvrdu, ličnu potvrdu, društvenu potvrdu, odjednom, bez obzira što te dnevna organizacija secka na rezance i više ne znaš šta si, konačno, nakon godina mučenja znaš barem šta nisi.
A i lepa si, tako sređena, ubrzana, stižeš čak i da vežbaš. Kako, nemaš pojma ni sama.
Iako dan traje 24h i jednoj i drugoj, sada deluje kako da je vreme nabijeno s više smisla. Ili je to samo iluzija?!
 
A onda naiđu teški dani. Oni dani kada su deca bolesna, kada jednostavno posustaneš u toj ulozi „Muva bez glave na štiklama“.
E tada ideš pravac na šalter na kom piše „smisao tvog života“ i neka odvratna babetina, ista ona koja je motrila na tebe dok si možda bila domaćica. I kreće preganjanje.
Babuskera čak ništa i ne priča, samo te muči pogledom, ali – jasno je, ionako nemaš većeg neprijatelja od same sebi.
Sledi isleđivanje: Ako ne mogu da se brinem o svojoj deci, ako ne stižem da radim bilo šta što razmili radost u mojim grudima, ako sam samo broj koji radi za novčanice, ko sam? Kakav je ovaj život kada trčim kao zadihani kojot za malim Arturom iz crtaća „Mač u kamenu“... I gde je leto, proleće, jesen i gde su snovi, zdrava hrana, gde je ta faking lova koju je trebalo da zaradim. Dok glumim zaposlenu ženu, moji snovi, moji predivni oblačići kojima sam obložena iznutra, ispadaju mi iz bušnih džepova kao bezvredan sitniš. Dok jurim za....pa za sobom?!
 
S druge strane, žene koje se domaćicama zovu često imaju osećaj da život prolazi mimo njih. Kao posebna vrsta nekog kućnog monaha gledaju na život iz prikrajka čudeći se odakle taj bujajući osećaj niže vrednosti. Kako to ja manje vredim ako radim sve ovo što radim, što ne želim ni da nabrajam,...Ako ne odustajem, ne zaboravljam, ako se trudim, guram i kotrljam ovu kockastu kuću sa svim kockastim ukućanima? Zašto se osećam kao da manje vredim?
Zašto su nam majke ponajvljale „samo imaj svoj dinar“. Zašto moram da pitam za novac koji želim da potrošim na neku sitnicu, koju ne vredi ni pominjati. Zašto se deca razbole „meni“ i zašto uvek neko „meni“ treba da pričuva decu. Da li su su deca samo moja? Hoće li me sačekati moji snovi dok deca odrastu? Može li se čovek umoriti od ničega?
Koliko nijansi sive ima ta domaćička depresija? 

Godine sam provela, sasvim nenadano, brinući se o porodici i deci. Nije prošao dan da nisam morala da radim na svom samopouzdanju kao da je sazdano od nekog baš trošnog materijala pa sam svaki dan nestajala po malo.... Svakodnevno sam morala da uteram u sebe lopatu nečega od čega ću se ipak pomalo osećati kao celovit i vredan čovek, uprkos tome što „ne radim ništa“. I uvek sam gledala s mrvom zavisti žene koje su u mozgu imale ugrađenu muzičku kutiju pa su te domaćičke dane provodile kao princeze na navijanje. Uzdahnem i sad kad ih se setim. Sve bih dala da sam taj model žene.  
Ali, ja nisam bila od te fele. Mene je osećaj dan nisam dovoljno parao na komadiće. Sa sve četvoro dece, bezobraznim psom i dva muža od kojih ne možeš da napraviš jednog da valja.

I dugo mi je trebalo da razumem da su te godine bile dugotrajan proces samospoznaje gde mi je bilo oduzeto sve ono što sam mislila da sam ja, a što je zapravo bio čist ego.
Lako je biti „ja“ kada samoj sebi ličim na lutku s naslovne strane. Kako ćemo kad zapuca? Kad nema šminke, čarapa, gotivne muzike, dobrih ideja i lakog flerta bez tragova....kad se opasaš kilogramima kao minobacač, kada zaboraviš da radiš bilo šta zbog čega bi ti neko dao lovu, kada moraš da pitaš partnera za neki dinar i na sve to deca povraćaju tri dana i tri noći po tepihu, što posle na kolenima čistiš i još ne očistiš kako treba. Ko si onda?! I od čega si? I koje si boje?
 
Na onom šalteru o smislu života odvratna brkata baba (izvinjavam se svim ženama s brkovima, meni su simpatične i smatram da treba da ih boli uvo i ovde baba nije odvratna zbog brkova, već zbog nečega što se upravo ni ne vidi), dakle koja god da si, zaposlena ili nezaposlena, s brkovima ili bez, kad te baba prozove i nema da se ne odazoveš. Nego poviješ leđa i poniženo, kroz rupu na staklu promoliš glavu, pa na panj...

A ona, ona ti dodaje jedan čarobni dvogled kojim sagledavaš svoj život kroz jednu širu sliku. Tako ušinuta, savijena, bleneš u nešto što nekako sama nikako nisi uspela da prokljuviš.
Tu, eto ga tvoj život od početka do kraja, s okvirom  i konačan. Koliko god da si mlatarala poslovima, decom, selidbama, svađama i plakanjima, tu nema vise ničega.
Tu vidiš sebe kao sedu bakicu u tufnastoj haljini. Sediš na stolici za ljuljanje, sama si i nešto čekaš, možda unuke ili dedu ili možda komšinicu s krempitama. Ili se možda ni ne sećaš šta čekaš pošto si već dementna pomalo, ali si okej, jer se ljuljuškaš i kroz prozor ulaze razigrani sunčevi zraci.
E u toj sceni, sve je prošlo. Sve.
Nema više ničega što možeš da popraviš. Minule su sve vatre u braku, karijera se istopila, lova se krcka, deca su porasla, aplauzi su utihnuli... nema više ničega što bi mogla sebi da kupiš, mesta gde misliš da bi bila sretnija....jedino čega ima su uspomene koje se kuckaju međusobno u tvojoj glavi, kao klikeri staklenci,  i stvaraju prijatnu kakofoniju zvukova od kojih se smeškaš i izgledaš mekano.
Meni deluje da se u tom trenutku uošte više ne pitaš da li si bila domaćica ili zaposlena žena. Ta tema je za tebe tako daleka i nebitna.
 
A ja sam sve to ovako razumela:
Dok god si uspevala da u svoj lični, nevidljivi sistem pohraniš prozračne trenutke od kojih su se kasnije pravili oni klikeri staklenci uspomena,  potpuno je svejedno da li te je pokretala blistava kuća ili blistavi ofis. S-v-e-j-e-d-n-o. Nije bitno.
 
Okolnosti se menjaju. Deca se rađaju. Muževi ostaju ili odlaze. Poslovi i lova takođe. Sve što je spolja, lako se menja. Ali ti, ti – ne kao uloga, ne kao funkcija, već ti kao onaj plamičak svetlosti u grudima koji tinja čak i kada se sve ostalo pogasi, on je tu uvek. I njega šteluješ kao starinski fenjer tako što mu se posvećuješ bez obzira na okolnosti svog života.
On ni ne zna da li si se zaposlila ili nisi. I jesi li zasenila šefa ili si razvila kore za pitu. Jesi li rodila jedno ili petoro dece. Imaš li brkove, plavu loknastu kosu ili celulit.
Njemu si bitna ti iznutra.
A ti ne moraš baš da sačekaš duboku starost da bi razumela da je od svega najbitniji tvoj plamičak.
Pokušaj to da razumeš sad. Porazmisli o tome. Napravi dva koraka i proveri kako sija. Ono od čega jače sija, radi češće.
Podesi čitavu stvarnost tako da on plamti. Kloni se svega što ga utišava.
Svaka uloga koju si preuzela, bila je tvoj idealan način da to shvatiš. Sada kad znaš u čemu je fora, znaš i šta treba da radiš. Nemoj da baba mora da te podseća :).

Jedna od ideja za prosijavanje same sebe :D