PISMO DEDA MRAZU

Sedim sinoć pored jelke i razmišljam kako će nam biti ove Nove Godine.
Kao i godišnji odmori, tako su i praznici uvek onaj klizav teren kada ćemo skupa provesti nešto više vremena i mogući su razni scenariji. 

​Meni je najomiljeniji onaj kada se mojVoljeniMuž i ja na smrt posvađamo oko (recimo) rasparenih čarapa već pred katolički Božić, tako da mogu na miru da ga ignorišem do 10.januara.  Relaksira me činjenica da ne moram da drhtim iščekujući tu prokletu minu u  kući na koju će neko sto posto zgaziti za sve to vreme. Nek rat počne odmah.
 
Postoji  mogućnost i da se mačevi ukrste tek nad novogodišnjom trpezom, a iznad supe koja se puši, ali to tek pošto preživimo sve momente koji se tiču: kupovine poklona za svu decu, slanja čestitki mojoj i njegovoj familiji, odluke o načinu na koji će se provesti 31. i 1. januar i kupovinu jelke. 

​Kupovina jelke. Oprosti mi, Deda Mraze. Dok se nisam udala po drugi put, volela sam sve ove praznike. Čak smo i šili ukrase za jelku od brokata, a čestitke smo slikali sami i u svemu tome smo uživali. Moj BivšiMuž je imao pitomu narav, a i dece je bilo duplo manje. Ali sada, sama pomisao na kupovinu jelke uvezuje me u čvor u sekundi. Pokušavam da budem tolerantna i sabrana, ali mi ne ide.
Deset godina pokušavam da objasnim mom VoljenomMužu da jelke nisu besplatne, da ne lete, niti hodaju i da se kući moraju doneti, baš kao i ostali neživi predmeti. On je, Deda Mraze, zaglavljen u između svoje devete i desete godine i sve što ga zanima jeste – da li ćeš ti i ove godine sigurno doći. Znam da nisi “Bravo”, ali kako da rešim ovu tešku situaciju?

Pošto od lamenta ‘leba nema, vežbam sklekove od septembra kako bih jelku dovukla do naše kuće puhćući kao nabildovani macan u teretani.  Paralelno idem i na psihoterapiju kako bih lakše podnela linjanje jelke po kući i svakodnevno usisavanje

​Pošto jelka i zvanično zamiriše u našem domu, prazan prostor ispod preteće privlači svačiju pažnju i razgovor supružnika o raspodeli sredstava tim povodom mora da se obavi. Čak i ako pacijent odbija saradnju.
Taj razgovor neodoljivo podseća na konverzaciju gluve i neme osobe. Svako od nas dvoje govori jezikom kojim ume, a šta ovaj drugi čuje, ostaje misterija. Posledice tog razgovora su spržena polja očekivanja i nade po kojima tužno gazimo oboje, još dugo pošto utonemo u tišinu.
Od “nas u Božićnom izdanju” je I naša porodična savetnica digla ruke. Već u novembru se pakuje za Indiju kako je slučajno ne bi smo kontaktirali.  

​A onda, ne znam kako je u tuđim domovima, ali ovde i petnaestogodišnjaci pišu pisma Deda Mrazu. Ta pisma se potom ritualno i tajnovito odnose do sandučića, da bi se onda još tajnovitije vratila kući kako bih ja mogla na miru da ih prostudiram i raščivijam želje i  mogućnosti.
 
I ako pišu svoje želje Deda Mrazu, iako znaju kako ceo “sistem” funkcioniše, velika deca i dalje zahtevaju da poklon bude iznenađenje. Da li su, božemeoprosti priglupi ili se samo šale sa mnom, svake godine se pitam…

​I na kraju, postojanje katoličkog Božića u zemlji u kojoj živimo, slavljenje Nove Godine i obeležavanje potom našeg, pravoslavnog Božića dovodi nas u histeriju oko koncepta slavlja i poklona. Da li deci za svaki od praznika treba pokloniti nešto? Koji je najbitniji? Ko to dolazi i donosi poklone? Mikulaš, Deda Mraz ili Božić Bata?! Postoji li neki šalter da uložim žalbu? Bavi li se neki sindikat  praznično dezorijentisanim porodicama…
 
Zato sedim sinoć pored jelke i vrtim kašičicom po šolji čaja i sad sam imala ideju da napišem tačno kakva mi se želja motala po glavi, to mi je delovalo kao dobra ideja da se tiho pomolim svom nekom Deda Mrazu za sve što sanjam ili hoću… 

​Ali.
Ali upravo sam saznala da su prekjuče poslanici u Narodnoj skupštini Srbije ćutanjem odbili amandman na Zakon o policiji o uvođenju policijskog ovlašćenja za udaljavanje nasilnika iz kuće/stana po hitnom postupku (sada i ovde). To znači da nasilnici do daljnjeg ostaju bezbedni u svojim domovima, dok njihove žene i deca moraju da idu u “sigurne kuće”, u prihvatilišta ili hraniteljske porodice.
 
Šta to još znači?
To potvrđuje da u svakom teškom braku u kome se dešava fizičko nasilje vlada zakon džungle i zakon jačeg. I da pomoć ne treba da očekuje niko. Potvrđuje da se o ženi u Srbiji ni žene ne staraju. Da je položaj žene kod nas i dalje skaredan, a svet džibersko mužjački. Da je birokratija iznad čoveka, a posebno iznad žene. Bez obzira na sve što znamo ili smo na svojim leđima osetile.
Bez obzira na svu krv i suze žena i dece.
Bez obzira na talas ženske smrti koji je toliko vidljiv prethodnih godina.
Bez obzira na to što je na Konvenciji Saveta Evrope protiv nasilja prema ženama koju je naša zemlja ratifikovala pre dve godine i koji u čl.52 obavezuje sve države da  uvedu “hitne mere zaštite”.
Ti muškarci i žene, poput mene i poput vas, a koji su se odlučili da se bave politikom (i za to dobijaju platu od naših dažbina) pre 48 sati su ĆUTALI umesto da kažu i obrazlože zbog čega smatraju da nasilnik ne treba da bude udaljen iz doma porodice već je u datoj situaciji bolje da žena s decom beži. 
Verujem da su posle toga otišli kući s mirnom savešću i proveli mirno veče u krugu svojih nenasilnih porodica. 

Deda Mraze, bez teksta sam. Zaboravi sve što sam gore rekla, stvarno, I nemoj da brineš za nas, mi ćemo biti okej. Šamar, dva - ko te pita.