​Primećujem s mrvicom tuge da su sve moje bombe već eksplodirale.
Ne tinja u meni više nikakav tihi jed ili neizdrž, sve češće trepćem sporo i gledam naokolo, praveći se luda pred bilo kakvom situacijom koja mi se rastvara pred očima.
Znam da neke to izuzetno ljuti, a znam i neke koji su upravo odahnuli gledajući i mene smirenu kao golubicu, konačno, oh konačno. Ipak tu i tamo i oni me pogledaju ispod oka, s njom se nikad ne zna...
I dalje su tu moje urođene i stečene veštine uz pomoć kojih trčim svaku trku do kraja (makar stigla i poslednja), ali nema više tog treperenja, tog kuckanja svih mojih besova koji su umeli da se zipuju u jedan jedini i onda eksplodiraju svom silinom nanoseći ogromnu štetu i drugima, ali i meni.
Iskreno, uopšte ne znam kako se to dogodilo i odbijam da poverujem u starenje jer odbijam da poverujem u vreme i njegov protok. Toliko je devojčica u bakama i toliko starica u devojčicama, biće da se u mene bezbrižnost uvlači u suprotnom smeru.

​Ništa, plan je sledeći: do daljnjeg se ne razvodim, Zlatokosa za sada neće menjati školu uprkos ksenfobičnim incidentima koje inicira njena učiteljica, u Beograd ne dolazim uskoro iako sam to baš planirala­ i od ponedeljka ću ustajati u 5h ko bela lala.
 
Osim toga, imala sam ingeniozni plan da se ofarbam u boju koja će suptilno prekriti moje sede vlasi izdajice, ali koja me neće opteretiti dvonedeljnim ritmom farbanja, nakon čega uvek izgledam kao poglavičina bivša skvo koja živi van sela zbog skarednog izgleda jer meni farba uvek sklizne i po ušima i čelu, što nekako svi primete osim mene.
 
Na sve to, odluka je i da se nikako ne ljutim na radnike koji nam menjaju prozore i prave balkon, bez obzira što taj ambiciozni plan izvode jaaaakoooo sporo, trudeći se da obeleže svaki kut mog voljenog doma finom belom prašinom.
Odluka se zapravo tiče strpljenja i razumevanja koje će od sada biti moja polazna tačka u svim odnosima. Ta odluka se naročito tiče (osim radnika)i mog BivšegMuža. Jeste. Odlučila sam da naročito prema njemu budem strpljiva i nežna, kakva nikada nisam bila, godine lagano odmiču, red je i da se i on jednom iznenadi. BivšiMuže, raduj se. 

​Nije tačno da ne pišem često. Napišem po tri teksta tokom nedelje, ali to vam sve Gvozdenka obori. Ovo joj nije jasno, ovde sam prezapetljala, ovo ne zna čemu i tako. Meni je onda potrebno neko vreme da se presaberem, pa ponovo. 

​Kao odlučiš da se odmaraš, nekako, u stvari, ispadneš iz štosa. Umesto da se odmoriš i vratiš rumenilo na obraze, dezintegrišeš se i nekako se sav pretvoriš u neke konfete koje ćeš potom mesecima nalaziti u budžacima prostora koji zauzimaš. I takav, u tom „konfeta modu“ treba da uzjašeš septembar s energijom Džingis Kana i postrojiš svoju vojsku jer osvajanje je vaša zajednička svrha. 

Iako nisam presrećna zbog toga, ja i dalje prilično često popodneva provodim u lokalnom parku. Ne, ne istera me iz kuće humani stav da je deci potreban svež vazduh, trčanje ili igra.
 
Jedino što me pokreće je griža savesti koju osetim duboko u stomaku dok posmatram moju decu kako u polumraku netremice bulje u monitor računara i gledaju crtani film u kome svaku repliku znaju napamet. To znam zato što oni upravo svaku repliku i izgovaraju simultano. Prvo čujete lika na monitoru, onda njih dvoje kako istovremeno hipnotisano govore isto. To mi nanosi priličan bol.

 Bunmi Laditan (autorka knjiga „Toddlers are a**holes“ i „The Honest Toddler: A child’s Guide to Parenting“) napisala je tekst koji je posebno lekovito legao ženama koje sede vazda u kući same s decom. Reč je o poetičnoj priči u kome njoj nedostaje to neko selo, ali ne kao selo vezano za krave i baštu, već selo kao zajednica u kojoj neće biti sama i usamljena. 

Inače se ne bavim tekućim eksplozijama na nebu iznad moje majčice Srbije, ali ovo me je malo zamislilo. Onako roditeljski.
​
​Talas izrugivanja kćerki čuvene srpske majke trese lokalne internetske pragove i svi vrcaju od ideja, komentara, dopuna.
Dakle, i meni je u jednom trenutku bilo zabavno i smešno i realno ima dobrih fora. Klinci su superduhoviti, inspiracija cveta. 

Mediji se s jedne strane kešaju o temu koja privlači pažnju (u ovom trenutku se 169 hiljada ljudi prijavilo da ide na izmišljeni event), a s druge strane pretresanjem svojih proverenih izvora obaveštavaju kako se ovih dana glavna akterka pomenutog događaja ponaša (i oseća). Dakle, kao svevideći bogovi, mediji znaju i kako se još uvek sedamnestogodišnja devojka oseća dok joj se preko 100 000 ljudi ruga na njen osamnaesti rođendan.
Wow.  

​U nekom preseku ovog proleća možemo reći da nam je dobro. Bilo je i bezbrižnijih, laganijih sezona, ali evo ova baš, konretno se dobro uklapa s mojim mogućnostima.
A moje mogućnosti su, prema nekoj unutrašnjoj proceni, da ću se dovući do početka jula kako znam i umem, a onda, pa onda “ćemo videti”. Znate već. Bikini body i šareni kišobrančić u čaši.

​Imaju ovi naši trenutni sunarodnici jednu crtu, onako, više liniju doduše, kako bih je opisala, onako, da se blago izrazim – dosta su zainteresovani jedni za druge, pa i za nas, po istom principu.