PROHUJALO S TANGAMA

Temperamentna plavušica u srednjim dvadesetim mesi pufnastog plavušana po rukama u teškom hladu od trske i slame. Prevali ga na stomak pa mu stiska guzu i ostavlja crvene tragove prstiju. Zabavlja je to, valjda. Gornji deo kupaćeg kostima ukrašen joj je s pregršt šarenih resa, apači stajl,  koje vise i pomeraju se levo-desno, onako kako se pomeraju i njene lepe grudi.

Stručni štab za mojim stolom procenjuje da ona još uvek doji.

U jednom trenutku ona hvata dečačića ispod miškica pa ga stavi da sedne, stiskajući mu butinice. Bela sedefasta šminka na očima odudara od plažnog outfita, ali ko mari. A lepo joj stoji.

Na stolu stoji pakla cigareta, upaljač i ajs kafa u oznojenoj čaši. Pored je knjiga „Preljuba“ Paola Koelja. Sa markerom na samom početku. Mobilni. Već je vidim kako zaovi vraća knjigu sa uzdignutim obrvama „Nisam stigla da je otvorim“. A zaova odmahuje glavom s razumevanjem. Realno, nije ni ona.

 Odjednom, ona ustaje, spušta detešce u kolica i vezuje ga tako dobro da on jedva uspeva da se pomeri, ali se ne buni. Baš dobar dečačić. Na domalom prstu njene desne ruke skromni prsten. Pomalo neurotična, etno lejdi, vrti svojim bičevima tamo-vamo, skače sa stolice na stolicu, pa ustane, neki đavo joj ne da mira. Mislim da nema više od 22.

U tom trenutku ona nam okreće svoje super zgodno dupence koje je jedva nekako uvučeno u kupaće gaćice i staje u pozu F zagledana u talase i pučinu. U „polu-nadrk“ pozi stoji i pozira pred nama, gospodom u srednjim godinama. Gledamo, šta ćemo. O čemu li misli, ne mogu da se ne zapitam...

Vijori se griva na povetarcu i ona tako stoji i stoji i jednog trenutka, sasvim iznenada, pušta glas i počinje da se dere kao da je na svom placu u Grockoj „Miiiiškoooooo“. Oooooooooooo.

Svi gosti se, u početku, prave kulturno ludi. Onda opet „ooooooooo“. Sad već šankerica diže nadrndani pogled. Oooooooo. Jedna beba s leve strane se probudila i počinje da kmeči. Oooooooo. Razmišljam da odem do plaže da ja potražim Miška. 

Zvuk zaobilazi lepa ušesa moje starije kćeri koja se naglas pita da li se takve gaćice zovu polutange. „Jer tange su samo ona jedna nit koja se ni ne vidi“, objašnjava naglas sama sebi.

Zvuk malčice zagrebe stakleni štit iza kog obitava moj VoljeniMuž i on zbog toga promeni položaj što mu donosi neslućeni benefit: umesto oznojenog roštiljdžije sada gleda u golišavu poglavičinu kći. Okreće se prema meni i pita me da li je žuljaju svi ti materijali u dupetu. Valjda se brine.

Moj stariji sin ne govori ništa. Pitanje je dal’ bilo šta uopšte čuje. Visi mu slamčica iz usta. I bala. Upravo ga je omađijala veštica-sirena i izvlači mu kradom iz otvorene gubice blistavu nit života i on pristaje na sve, poluživ.   

Mlađa deca dižu noseve iz peska samo da vide ko se to tako nesnosno dere i odmah potom zabadaju nazad. Nije Mama. 

Ooooooo se nastavlja. Osećam kako mi se stvara udubljenje na sred čela koje poput vrtloga uvlači u sebe čitavu moju stvarnost. Miško i dalje ne dolazi. Odlučujem da zapušim nos, zatvorim oči i potonem ispod linije stvarnosti, tu naočigled svih. Pa koliko izdržim. Oooooooo. Spuštam se niz njen glas kao niz tobogan. Fijuuuu.

 ...Uskačem direktno u svoje tange iz ’98....

Koliko se hiljada lakih stvarnosti skotrljalo niz moja leđa od tada. I gde su tada bila moja ObožavanaDeca. I gde je tada bio moj VoljeniMuž. I ovaj pesak i trska kroz koju probija sunce i ova žena što urliče poput svog oca, indijanskog poglavice, koga je razjarilo neposlušno selo. Koliko li je godina imala tada?

Vidim svoje dete kako sklupčano u malu svetlost bućka svoj životić u jajnoj ćeliji čekajući svoj trenutak. Vidim mladost moje prelepe majke i njen grleni smeh dok hitro trči za busom koji joj uvek pobegne. Vidim oca u dvorištu, sa zlatne 41 godine, kako ispred svoje kuće pretače rakiju, ne znajući da su mu dani odbrojani. I nebo iznad kuće i drveće. I tak neke ljude još, koje ne mogu više da pronađem ni na internetu. Možda nisu ni postojali.

 Od glasa „oooo“ brzinski pravim durbin i gledam u ta svoja, sada nekako daleka, vremena i polako sastavljam bledunjavu sliku na kojoj cvrkuće slatka ptica mladosti, brbljiva i repata, šarena kao i svaka druga laža. 

Oh, tanga tajms.

Rozikasti prikaz moje mladosti, mog prgavluka, u zemlji u kojoj ne niče više ništa. Osim nas, repatih i brzih u tangama. Te ogromne snage i vulkana koji je u danu prošikljao kroz moje dlanove, oči, uši i spalio sve što je trebalo da uradim, a nisam. Ili jesam, a nije trebalo.

Bežanja, traženja, putovanja sa 7 kofera od kojih je bar jedan bio pun tih kao-gaćica. I brushaltera koji su žuljali, ali su izgledali divno. I ’aljina pod kojima nije moglo ni pošteno da se udahne, a kamoli smeje. I svih cipela koje su bile lepe, ali pakleno neudobne. I razgovora u prahu. Poljubaca s muškarcima koji mi se nisu ni dopadali. Zagrljaja sa ljudima-dimčićima, koji se prikažu i nestanu i iza sebe ne ostavljaju baš ništa. Susreta koji samo otimaju.

Oh, tanga tajms. 

Trpljenje tuđeg bola, razmevanje kockastih izvinjenja, jedenje udeljenih obroka i spavanje na jastucima nekih tetki i žena koje mi nisu znale ni ime. Smejanje na stepenicama u ponoć dok nas ne oteraju besne komšije s metlom u ruci. A iznad glava nam visi ovaj isti mesec, žut i otkačeno okačen. Sviđanja i zaljubljivanja, ples na savskom keju uz „Strangelove“ koji odzvanja, da li se samo ja toga sećam. I gde ste sad, vi sredovečni,  vi zreli, vi zaposleni, određeni i upućeni. Vi sa kreditom i divnim svekrom. Sa suprugom-bokvicom, ostarelim roditeljima i satom koji radi tri puta brže nego tada. Sećate li se kako smo hitro trčali preko Brankovog mosta, kao opareni, da stignemo na poslednji bus. Mokri do gole kože od kiše koja se uvek prospe na Beograd kao da je iz kofe zavrljačila neka ljutita kuvarica. Bosi u noćnom busu, bez karte, naravno, Zacenjeni od smeha.

Moje tanga tajms. 

Priznavanje hijerarhije. Ćutanje kada treba da se ćuti, značkice odobravanja. Fino ponašanje pred gostima. Duboka uverenost da se iza ulaznih vrata moje kuće (koja uopšte i nije moja kuća) ne kriju stepenice već jedan prevreli okean pun čarolije koji čeka samo mene. Skrivena vesla – planovi koje uzimam kradom, dok obuvam peraja i izlazim tiho "poput prerijske lije" (Vinetu), kada se uverim da svi ukućani dišu noćnim snom. Ugađanje i nagađanje. Večita mladost, rekla bih sada.

U kojoj prvo spadnu tange.

I neudobne cipele. I loše veze. Alavi prijatelji i nerazumne navike.

Pa potom nestanu i svi drugi uzani i neudobni detalji života koji su do tada svetlucali svakog leta i svake noći. Il i duže. Traljavi brakovi i bušna obećanja.

Ali, molim vas, prvo tange. Istorijski neprimetno, izvuku se još uvek vitke noge iz tog malog parčenceta tkanine, jer tih par santimetara iznenadno – počnu da žuljaju. Ta nit materijala koja se do tada nije primećivala, počinje da urliče i da bode, da iritira i da bude toliko jasno suvišna, zbora nema, to tanga tajms blede u večnosti.

Nemam više svog, ličnog vremena da razmišljam o mom dupetu kome nešto smeta. Želim da mu bude dobro. I da nas ništa ne žulja. Ni majka mi više nije  mlada, a otac odavno pokojan, sva su se deca davno rascvetala u mom trbuhu, zavolela sam vas sve, ali pre svih zavoleh sebe. 

Mašem tugaljivo mojim tanga tajms, bilo nam je lepo. Postala sam tetka, čoveče. Smejem se. Uskoro će na mojim jastučnicama biti kose nekih drugih devojčica u tangama s čijim mamama bih se ja, sasvim sigurno, odlično razumela. I s tatama, dakako.

Prohujalo s tangama, vreme je odnelo razumevanje za budale, za ljutite, za nepristojne. Odnelo je saosećanje za loše i sebične ljubavnike. Odnelo je šum koji sam nosila u glavi decenijama, čini mi se. Šum stremljenja ka nekoj savršenosti, tuđoj, svačijoj, koju zapravo nikad nisam dobro ni razumela. Odnelo je taj glupavi osećaj tolerancije za gaće koje užasno žuljaju. 

Surovi sunčev zrak prodire kroz sve ove slike i vraća me u taj julski dan, direkt na dupe mlade žene s polu-tangom ili tangom, šta već. Udahnem duboko, pakujem drubin. Svi i dalje buljimo u nju i stručno eskiviramo oštricu njenog glasa koji vitla nad svim gostima u taverni. Dok njen sinčić žvaće gumenog zeku, šumadijska Pokahontas pucketa od nervoze - Miško se polako pomalja na horizontu. Lep, dugokos, zgodan kao i svaki delija koji oženi jednu indijanku.

Od njegovog osmeha uvenulo je svako „o“ iz njenog dranja. Tako lako. Spustila je ruke niz telo i stoji sad tako tu, salivena. Oh, kako im je dobro, pomislih.  

Okrenuh se prema mom VoljenomMužu. Kuc-kuc na stakleni štit koji ga deli od stvarnosti. Izvinite što uznemiravam. Trebalo bi da krenemo, sporazumevamo se pogledima. A rekoh mu, znajući da se još uvek brine: "Ništa nju ne žulja. Sto posto." 

---

PS. Zvanično obaveštavam drage posetioce ovog bloga da ovo nije priča o tome kakav ja donji veš nosim, niti je potrebno da nam ispričate kakav vi donji veš nosite. Tange su metafora, razumete. Istovremeno se izvinjavam i GSP-u  što smo se u to vreme vozili bez karte noću.