Prosim Vas, Paní…

Češki jezik je poput ribarske mreže gustog tkanja prekrio gotovo sve segmente naših života. 
Tek ovde shvatamo kako je jezik zapravo pravo čudo. Poput disanja, pristan je u našim životima i nesvesni smo njegove skoro pa svemoći. Oslobađajuće, porobljavajuće, gotovo nesagledive…

Ušuškani u maternjem jeziku, moje malo pleme i ja predstavljamo u ovom delu Praga kao neki mehur od sapunice u kome lebdimo i odbacujemo se od svakodnevnih punktova: od kuće, do škole, do prodavnice, do parka, do pošte, do semafora, dm-a…

Iako naši jezici pomalo liče, baš tu, na toj konstataciji se i završava sva bliskost ta dva jezika. Kao neki daleki rođaci, mene toliko češki i srpski podsećaju jedan na drugog. Srpski je plastičan, tvrd i akcentovan na prvom slogu. I naš je. Govorimo brzo i ispadaju reči iz naših usana kao klikeri, lako i konkretno nekako. Naš jezik formira i naš humor. I našu ljutnju. I omogućava nam da se lepo razlikujemo od svih onih od kojih želimo da se razlikujemo. Čini mi se da se uvek prvo od nekog “porazlikujem” jezikom koji koristim.

Da bi smo progovorili češki, profesorka u školi nam je rekla da je neophodno da promenimo smer strujanja naše krvi. Meni je odmah zvučala kao Bog. Da bih se dobro i verno izrazila na češkom jeziku, osim dobrog vokabulara i razumevanja gramatike, biće mi zaista potrebno da promenim smer strujanja krvi. Kada budem govorila češki, više neću biti ista ja. Promeniću se. Promeniću i boju glasa, a možda promenim i ono što budem zavijala u češki jezik.

Lešnik devojka i Zlatokosa bez napora usvajaju novi svet reči i to čine svaka na svoj poseban način. 
Lešnik Devojka progovara ovaj jezik konkretno prikupljajući nove reči i fraze kao veverica i slažući ih svoju svest s posebnom pažnjom. Neke reči joj se više dopadaju, pa ih više i koristi. Ponavlja ih bez smisla i reda, praveći samoj sebi neku dopadljivu buku u uhu što joj izmami prelepi osmeh svaki put. Teške i komplikovane reči usvaja s teskobom kao da mora da proguta žabu. Pa ih nekako prevali preko jezika i obavezno prevrne očima. Za razliku od nje, Zlatokosa tiho i krišom opasava novi jezik kao neko novo, tajno oružje iz kog može da zapuca svakog trena.

Niko nije ni shvatao koliko Zlatokosa već poznaje češki jezik i taj problem je u školi poprimio razmere zjapeće u rupe u toj meri da smo završili kod logopeda, a kod njega smo svi zajedno otkrili da ona jezik govori najbolje u porodici. Samo tu sposobnost krije kao čarobni štapić. 
Tek ponekad, u mirnim popodnevima, kada se zanima sama sa svojim lutkama, čujem je kako tiho s njima govori češki. Moj indiskretan pogled ili neko pitanje tu njenu čaroliju pretvaraju u stvarnost gde je srpski neprikosnoveni vladar naše komunikacije. Magija nestaje. Kočije se pretvaraju u bundevu i mi opet lebdimo u našem malom mehuru koji poskakuje uvek na prvom slogu.

Za razliku od njih dve, Plavooki češki jezik doživljava kao nečiju neduhovitu opstrukciju njegovih uobičajenih dnevnih aktivnosti, kao što je, na primer, igranje u parku s drugom decom.
“Ja im lepo pričam, ali oni me  uopšte ne slušaju”, izgovara revoltirano na dvadesetak minuta. Što potom ubrzo zaboravi insirisan nekom novom akcijom, ali kroz dvadesetak minuta stiže opet, jednako rezigniran. Uprkos svim mojim slikovitim objašnjenjima o postojanju “našeg” i stranog jezika, Plavooki sa svima uredno razgovara na njegovom odličnom srpskom jeziku, sa sve adekvatnim oslovljavanjima. 

Za razliku od dece, moj VoljeniMuž predstavlja hodajući dokaz teorije da se ljudi u principu u veoma malom procentu sporazumevaju rečima, već to čine svim drugim, raspoloživim komunikativnim sredstvima od boje glasa, intonacije, izraza lica, gestikulacije, govora tela i tako dalje. 
Dakle, njegov češki jezik samouvereno donosi plodove uspešne komunikacije iako se zasniva na srpskoj semantici u potpunosti, sa 20 odsto čeških reči brižljivo raspoređenih tako da se u svakoj rečenici nalaze bar dve. Ostale su srpske, ali izgovorene s češkim akcentom. 

Za razliku od njih, češki i ja se razgledamo sa svih strana. Pipkamo se i njuškamo, lupamo čvrge i čupkamo. Fin jezik, za maženje. Na prvi pogled bogat i raznobojan. Nespretno pokušavam da imitiram glasove koje čujem. Trudim se da razumem. Režem olovke i ispisujem slovne znakove koji mi zajedno na gomili, često ne znače ništa. Toliko brzo zaboravljam nove reči da se pitam jesam li ja to ostarila. Mislila sam da će mi ovo biti lakše. Podsećam sebe na sirote Kineze u siromašnim četvrtima koji na svaki važan razgovor povedu po jedno dete iz svoje mnogobrojne porodice koje može da igra ulogu prevodioca. Ja onda samo tiho govorim i nespretno se smeškam čekajući kraj neprijatne situacije. 

Posmatram plave oči zgodnjikave češke učiteljice moje mlađe kćeri i pitam se da li joj nešto smrdi ili je to njen izraz lica usled napora da me razume. Pokušam s osmehom, ali taj osmeh sklizne s mog lica kao s vlažne podloge pošto nema nikakvo dejstvo. Onda obećavam sebi da ću se baciti na učenje jezika intenzvnije i više od tog trenutka, ali dani se migolje i vreme curi, pa ja ne napredujem kao što sam sebi obećala. Na sledeći sastanak s učiteljicom odlazim kao posran golub. Gledam je s nadom da će njen pogled razumeti moj pogled. 

Ja i dalje slabo govorim vaš jezik i verujte mi, radim na tome, zaista radim, iako nisam najsigurnija koliko će mi taj jezik biti neophodan u životu, niti koliko ću se zadržati u vašem gradu i vašoj zemlji, zaista želim da naučim vaš cenjeni jezik kako bi evo čim pre s vama sad ljupko crvkutala kao i ostale mame, a ne stajala evo ovako s ovim kretenskim osmehom na licu kao da sam gromko prdnula na roditeljskom sastanku, a ne : “Opakujte, prosim Vas” -  (Ponovite mi, molim vas). 

Briljiram danas u ovo ledeno uskršnje popodne: zamišljam to jedno naočito sunčano jutro, kada kroz moje praške prozore udari na moju posteljinu odvažno (a zubato) praško sunce, a meni u glavi zažubori ovaj fini, mekani jezik kao da sam se zaglavila u nekoj audio-bajci iz prošlog veka. Pa mi niknu deminutivi jedan za drugim, kao čarobni pasuljčići u prozorskim saksijama, prozrači mi se i glas, pa i misao, te umesto mene obične, među moje ukućane tiho dokorača jedna nova vilinska ja s čijih se usana se s lakoćom rasvetava ovaj nežni jezik. Da li to samo ja umišljam ili je jezik zaista toliko moćan? Ili je moje uho koje sve to čuje, zapravo moćno?!