Razglednica

U predvečerje jednog iznimno toplog dana, rasvetani park na dlanu ispred moje zgrade magnetski privlači devojke i momke (i pokoju rascvalu damu poput mene) u svoje ozelenelo krilo. Tu nas potom do duboko u noći cupka u ritmu brazilskog džeza. Egzotičnije ne može, za mene, u ovom trenutku.

Scena se dešava na istorijskoj poziciji, u srcu Letne, čuvenog praškog parka.
Ispred kafea ležaljke za plažu s kojih se ne vidi više Vltava - zaklanja je zidić na koji se tako udobno podignu noge. Izložba papuča, japanki, patika i urednih nožnih noktiju.
Kao da je vreme stalo, tog petka, završila se radna nedelja svim studentima, bankarskim službenicima, raznim agentima, studentkinjama glume i književnosti, turističkim vodičima i medicinskim sestrama. 
A onda su se svi, uigrano, malo maskirali u srećne i bezbrižne ljude i požurili na Letnu. Meni se tako čini. I niko od njih na ovo mesto nije doneo nikakvu teskobu ili maglu i zato je ovde vreme nestalo jer nema zidine savesti o koje bi se sudaralo.

Atmosfera neodoljivo podseća na neka posebna mesta u Beogradu koja postaju svačija kuća u tropskim noćima, kada se nikome ne ide kući. Šta ćeš kući, tamo te svi znaju. Neprevodivo na češki.

Recimo. Ukus špricera na savskom splavu, polupoznati ljudi, lako zategnuti flertovi i japanke sa sveže nalakiranim noktima na nogama. Ogromne cvidže na nosu, izgledamo ko holivudske zvezde. Pijemo na crtu i pušimo tuđe cigarete, ne zato što nemamo nego zato to smo zaboravili novac, paklu, torbu….Razmatramo visinu sivog mosta koji nas kao usud posmatra, nas beogradske zgubidanoviće, uvek isti  - leti ćudljiv od tog prevrelog betona, zimi podmukao, kao da tiho dovlači samoubice na sredinu… I beogradski grafit “Šta gledaš”. Piše “šta gledaš”, a mi svi zamišljamo samo podignute obrve prgavog delikventa koji to ispisuje.
Šta gledaš, udica na koju se pecamo od malena. Šta hoćeš, šta bleneš, jel’ ti nešto treba…Smejemo se, motamo džoint krišom na najnovijem romanu Bernarda Šlinka. Duboko u stranicama ostaju tragovi duvana koje godinama potom pronalazim. Onda se prisećam junaka tih dana i pitam se šta se danas s njima dešava…

Recimo. Zagrljena kolena na zidiću s koga se vidi ušće Save i Dunava i Novi Beograd, jezgro novog duha i menadžerskih njuški.
Odatle se odlično vidi, recimo, jedan brod-restoran gde švaleri bez stila odvode svoje buduće žrtve, oslobođeni straha da će ih neko videti. Pored je splav koji danju izgleda pusto i raspalo, a noću se pretvara u spejs šatl gde suvereno vlada banda posrnulih beogradskih omladinki koje nemaju ograničen noćni izlazak. Na kopnu, nedaleko odatle, nalazi se restoran s najprljavijim wc-om u ovom delu Evrope, ali gde većina mladih roditelja dovodi vikendom decu i stare roditelje kako bi bi uz kapućino gledali unučiće koji uče da voze bicikle bez pomoćnih točkića.
Recimo. Stepenice na šetalištu 25.maj. Posle ponoći u vrelim julskim noćima na tom mestu se noge spuštaju u tamnu vodu brzog Dunava i tako se sedi i ne radi se ništa. Jedne godine sediš sama, druge s nekim s Perom, treće s nekim Lazom, onda opet sama i sve tako. Kad zimi sretneš Peru ili Lazu, jedva se i javite jedno drugome. U junu opet počinjete da prebijate sitne sate zajedno skupljajući sitniš iz džepova za koji kupujete hladnu vodu u trafici.
Ili recimo karirani stolnjaci u kafani pored jedne pijace. Ratluk na beloj tacni, sa malom šoljicom turske kafe koja ima lep venčić i još lepši miris. Kolica za pijacu iz kojih vire peruške mladog belog luka. Iste papuče i za pijacu i za večernju šetnju. Ista moja lepota i lepota drugih Beograđanki.

Moj grad leti ima široka pleća poput jakog i kočopernog mornara u kojima umemo da se šćućurimo i mi s ukusom i mi bez ukusa i ovi koji žure kroz njega i ovi kojima je on bio životni cilj.

Recimo i Topčidersko groblje. Teške, zelene krošnje nad mojim detinjstvom, nad grobom moga oca, mojih prababa, pradeda, nad grobom pokojnog oca moje prvi ljubavi… i svim tim silnim nedeljama koje su načičkane u mom sećanju kao detelina, kada je baba bila stroga, ali pravična, puna energije i cegera sa cvećem za oca, majku, prababu, pradedu i ostale koji su u tu, a čija imena i ne znamo. Čvrsti koraci partijskih supruga-komšinica od kojih parohijski pop šmugne ko sivi miš kroz vrata kapele i tamo šćućuren ćuti dok žene ne završe svoje i ne odkloparaju kroz kapiju groblja.

Posmatram prelepo nebo nad Letnom i te razglednice koje se smenjuju sa svakim “recimo”. Onda, pogasim ceo prizor, kao da isljučim neku interaktivnu tablu i ostanem da blenem uvaljena u ležaljku na plaži poviše Vltave, među svim tim karmin usnama, bujnim grudima, momcima s pappy pogledom, krošnjama, svetiljkama, zmajevima, spomenicima, sa zvukom džeza, bez zvuka džeza, kloparanje skejta u daljini, miris cigareta i legalnog džointa i u nekom trenutku samo klik – škljocnem. I to je to. 
Napravim još jednu razglednicu.