Razum i osećajnost

​Promenilo se to što odjednom veoma dobro razumeš da ne možeš iseći celu šumu da bi imao prijatan pogled. Ne možeš podkresati stabla, iščupati žbunje, toliko se oznojiti i iscimati oko svega toga, da bi se onda vratio na to svoje mesto koje si ko bajagi osvojio i seo tu uživajući u krajoliku.
Obesna mladost ti nosi na krilima hrabrosti i mašte da je to moguće. Ali nešto tu ne štima. Možda je taj polet baš tu tako sjajan, ali ne da bi smo podešavali okoliš, već da bi smo s puno strpljenja i vere – podesili sebe. Zvuči traljavo, ali je istinito. Nema tu Holivuda. Lopata, brale. 

​Pune ruke posla ovih dana. Čak i jutros, bez budilnika, otvaram oči tačno u 4:29 i shvatam da je moja noć završena. Što si sanjala, sanjala si.
 
Bila je ovo zanimljiva nedelja: Zlatokosa je dobila herpes zoster, Plavooki vaške, meni je iskočilo desno rame i nikako da se oporavim od poslednje operativne intervencije, Sunca Sin je počeo da uči (ovo je više planetarno važna vest, ali dobro), dobila sam svoju prvu lovu u tuđini i VoljeniMuž se priprema za (od)selidbu iz našeg toplog doma.
 
Sve gore navedeno se uspešno leči, osim učenja u Sunca Sina, što nas je familijarno zabezeknulo i što smo ćutke otpratili na našem regularnom porodičnom Skype samitu: „Leži u sobi na krevetu i uči, krenuo je i na dopunsku iz matematike“. Zagrcnuh se, pa pljunuh kafu s bademovim mlekom preko tastature. Baba viče: „Neka ga, pustite dete“, BivšiMuž drži sve vreme podignute obrve (uvek se u stresu tako ukoči), ja razmišljam: to dete je i onako previše pametno. Zabraniti dopunsku iz bilo koje prirodne nauke.
 
Mislim, svaki razgovor s njim završim tako što se osećam kao da sam prdnula u njegovom društvu, a ne rekla nešto značajno i pametno. On od malena drži ruke onako ko Vučić i ostali političari, a uspeo je (više puta) da prevesla čitave konzilijume zadužene za rad bas s adolescentima kao što je on.
Evo i primera. I ne izmišljam, molim vas.
„Kako ste, Sunca Sine, ovih dana“, tako obično počinje taj razgovor stručnog tima za procenjivanje težine njegovog puberteta. „Pa, onako“, odgovara zabrinuto The On. Ja tu uzdahnem, vidim šta se sprema. Peca se čak i BivšiMuž. „A zašto onako??! Šta vas muči?“
Sunca Sin sklapa prste u dominantnu poziciju i izgovara polutiho:“Slabije jedem“.
​Osmeh mi se pojavljuje na usnama, mada pokušavam svom snagom da se kontrolišem. BivšiMuž (sa svojih 160kg) zabrinuto klima glavom jer naš mali po njegovoj stručnoj proceni baš mrljavi ovih dana...
„Pa jel’ to zaista tako, gospodine Oče?“, pitaju BivšegMuža, što ovaj koristi da detaljno predstavi sastav i prezentaciju obroka koji, istina je, neretko ostaje netaknut u poslednje vreme.

Da skratim. Sat i po vremena je trajalo natezanje oko „problema s hranom“.
Iako SuncaSin van kuće svakodnevno uživa u čarima fast food-a, što mu džeparac omogućava, kod kuće njegova briga za gladnu decu u Africi jednostavno pobedi i onako traljav apetit.
 
Svojim očima i ušima sam svedočila virutoznoj vožnji u toj sali, koju je nama roditeljima i stručnom timu (ne prvi put) priredio naš mezimac. Kada mu kasnije aplaudiram, gleda me ispod oka i smeje se. Smeje se jer na isti način, veoma često, vozi i mene lično. I sve oko sebe. A možda i sebe, što je zabrinjavajuće...​

​Zdrav razum mi kaže da takvo dete valja dati na zanat, na njivu ili u vojsku. Manje kritičkog mišljenja, manje apstraktnih ideja, filozofskih spirala. Koja crna dopunska iz matematike.
Baba i dalje viče:“Pustite dete“, mada je lično duboko (i zabrinuto) uzdahnula kada je čitala njegovu knjigu, ali pozicija joj omogućava da bude nešto opuštenija i pozitivnija kada je reč o budućnosti.
BivšiMuž me gleda pogledom očajnog glodara koji se nalazi u eksperimentu gde još postoji šansa da ga laborant spasi i produži mu život jednostavnom dobrotom.
Primam poruku, želim da te spasim, dobri čoveče. Nisi ti kriv. Bio je to samo jedan mali spermatozoid, brz i okretan i jedna mala ali podatna jajna ćelija. I pogledaj šta se dogodilo. Nisi ti kriv. Nisi ti kriv.
Kao u filmu „Good Will Hunting“, dobri BivšiMuž mi pada u virtuelni zagrljaj, on je samo to zapravo i želeo da čuje. Da nije on kriv. Bi nam svima lakše, eto, sad kad smo i to raščistili. Pustimo malog nek zapali svet, nismo mi krivi. 

​Jednog dana nestaće i obest SuncaSina, znam. I on će razumeti (tako prepametan) koliko je to mukotrpan posao iseći celu šumu kako bi pukao pogled na krajolik, neometano i slobodno. Prionuće na fizikaliju, odjednom glup ko tocilo. Isto će se desiti (i dešava se) i svim ostalim akterima u ovoj priči: Zlatokosi, Babi, BivšemMužu, VoljenomMužu i konačno meni lično.
 
Mada...ja sam već uveliko kao pokorni patuljak poslušno natakla kampersku stolicu na leđa, s nešto sira i hleba u džepu (kao u onim sirotinjskim bajkama iz detinjstva) te me evo prtim put iz šume s željom da izbijem na neku čistinu gde je situacija manje vlažna i senovita.
„A ko je kriv“, kao da čujem svoje sad već BivšeMuževe opet iz tamo nekog žbunja koje džiglja.
„Niste vi!“, ohrabrujem ih i nastavljam da koračam, dok do mene dolazi njihov uzdah olakšanja...