Run, Forest, run

Glupo da pišem o tome kako je sve super. To bi bilo i dosadno, a moglo bi nekoga i da naljuti. Ovako, delimo dane na one kada je sve super – tada niko normalan ništa ne piše i dane kada je sve prilično zgovnjano, pa čovek od muke ne zna čega pre da se dohvati.

Osim toga, valjda ravnoteže radi, univerzum vodi računa da nas majke i žene optereti adekvatnom dozom različitih problema. Tako malo udari po braku, malo po zdravlju, onda kada je sve to manje više fino usrano, onda po poslu.

Nemate problema? Onda mora da nemate ni posao.

Ja dugo nisam imala poslovnih problema upravo iz tog razloga. Ali kako se pojavila žeđ za novcem, u paketu sam dospela do sasvim jednog drugog „vankućnog“ sveta koji produkuje probleme istom dinamikom kao kuća.

Neko vreme sam radila u korporaciji gde sam se „onako“ provela. A već neko vreme radim u omanjoj porodičnoj firmi porodice koja -  nije moja.
Sabijeni između ambicioznih ali već prezrelih supružnika tiskamo se mi – zaposleni, kreirajući skoro pa spontano jedan samojedući ekosistem u kome preživljavaju jedinke bez nekog posebnog pravila.
Ne vidim da opstajuće jedinke prave neku posebnu lovu ili su posebno pametni, ne vidim ni da iznimno doprinose razvoju firme. Održava ih na površini „imanja posla“ činjenica da dišu, jedu i kake.

Sve ono o čemu sam brinula kada sam išla u školu – da li ekipa ima sve informacije i da li o svemu mislimo isto – ponovo je na snazi, samo na jedan još malo pokvareniji način jer u igri je – gubitak posla.

Nekoliko novopridošlih kolega ispratila sam u poslednjih par meseci samo iz razloga jer ih „grupa“ nije prihvatila. Dakle, ne zato što su bili loši radnici ili zbog toga što su napravili neku veliku grešku, ostali su bez posla jer ih dvoglavi organizam nije svario.

Jedan je bio temperamentni Portugalac koga je uporno terorisala Poljakinja na drugom kraju stola terajući ga da svaku rečenicu koju izgovori – kaže dva puta. Osim sa mnom, na kraju mučenik nije razgovarao bukvalno ni sa kim, a otišao je presrećan i bez para i bez dokumenata, slaveći dan kada ga je firma ispljunula napolje.

Drugi kolega je bio smeteni gej, poreklom Čeh koji je veći deo života proveo u Španiji. Njegova pojava mi je od početka ulivala nespokoj, pre svega zato što je češkao bradu svaki put dok bih mu nešto pričala, a potom i zbog niza neobičnih poteza ničim izazvanih koji su direktno imali veze s mojiim poslom.

Iako sam i s njim ostvarila korektnu relaciju, naš odnos se se bazirao na jednom roditeljskom razumevanju s moje strane da je on ničije dete koje prečesto ponavlja da koristi obe strane mozga, da ima fotografsko pamćenje i da često umesto hrane uzima samo homeopatske kuglice te da zato ne mora imati pauzu kao sav normalan svet koji jede hranu. Šta ćete, rodbinu i kolege ne možemo birati.
Taman kad sam  pomislila kako sam možda po prvi put igrala mudro i uspela sam da uspostavim harmoničan odnos sa skoro svim kolegama na sličan način – dospela sam u center spletke čije konce još uvek pokušavam da pohvatam, a koja se upravo tiče kolega koje – više i nisu naše kolege.
Apsurdno? Veoma. Ali kako vas na poslu retko pitaju za mišljenje, manje više samo je reč o stilu plivanja u govnima.

Održati ravnotežu onda kada sa obe strane neka krezuba, obesna deca tresu žicu – uopšte nije zabavno. Nekim ljudima je možda izazov, ako se nisu dovoljno takmičili u osnovnoj školi. Meni je umor. I višak mi je po svim tačkama. I ljuti me obesnost tih dokonih ljudi. I ženska nesolidarnost. I glupost. Ljuti me glupost kao da je namerna i kao da je neko glup iz čistog inata meni.

I tako, vozim se danas u tramvaju i razmišljam kako me ta svest malog remorkera često dovodi u neprijatnosti i kako je krajnje vreme da se iz te dimenzije prebacim u dimenziju starog, zboranog indijanca koji stvari posmatra mudro i iz daljine razumevajući dublji smisao stvari koje nam se dešavaju.

Dok gori selo i napadaju ga neprijatelji, potrebno je sačuvati duh i zdrav razum jer nakon rata, nastupiće suša, možda će nas napasti i tigrovi ili će zavladati doba nerotkinja. Mislim, nikad se ne zna.

Dakle, kada se čoveku tj ženi smuči muž, kuća, debelost, rutina ili migrena, možeš odabrati neki sličan problem, čak i sličnih razmera i posvetiti mu se ponovo s istom žestinom. Ako imaš posao, velika je verovatnoća da će taj novi, osvežavajući problem doći upravo iz tog polja.

A mogu skoro da garantujem da će se taj novi problem posložiti tako kompleksno,  tako slojevito – i spram njega, svi ostali problemi poput recimo jednog raspalog braka delovaće smehotresno i onda se njemu možete vratiti s radošću. Oh, moj pitomi problemu. Tebe bar znam kako da tretiram.  
To je taj život, fantastičan na taj nemoguć način u kome se redom dešavaju stvari koje niko normalan ne može ni izmaštati.
​
Razvodiš se? Okej. Ali nije dovoljno odvratno. Morala bi ostati i bez posla kako bi ta stvar stvarno imala neku težinu. Ili barem evo čir. Može čir? Ili plata? Biraj, indijanče. Indijancu.
E sad si okej.