SAMO KAŽEM

​Koliko ja razumem proces integracije u novoj zemlji nakon doseljavanja, iako nisam stručnjak, taj proces svakako prati i pojavljivanje osećanja izrazitog nepripadanja i dezintegracije. Te frustracije naročito cvetaju i bujaju nakon tih prvih godina srećnog "braka" s novom zemljom u koju si pristigao.. I čini se da je sve nekakav prirodan tok stvari.

Zapravo, sve dosta i liči na vezu.

Prvo je sve super, a onda više ništa nije super. Sitne mane su zapravo tinktura šarma razbacana u biserima naokolo, sve miriše i svi se stalno smeju.

A onda, tačnije dve ili tri godine kasnije, počinje uočavanje mana. Neke stvari počinju da nerviraju. Uzdiše se ćutke češće, izbijaju prve nesuglasice, ako ne i svađe. Seks  je sve ređi, interesovanja se rasipaju, drugi parovi (druge zemlje, a naročito bivša zemlja tj domovina) izgledaju nekako srećnije i adekvatnije.
​
Puhćem dok prtim svakodnevni život u običnim najlon kesama i razmišljam da okrenem bivšu zemlju da vidim šta ima.
Bivši uvek imaju romantični miris i ukus koji je zapravo ukus i miris nas samih kakvi smo bili nekad. Zato je to tako zamamno. 

http://tinybuddha.com/blog/the-key-to-letting-go-of-your-ex-love-them-more/

​Ipak, moram da se požalim u stilu nezodovoljne žene na pragu klimaksa. Među nama.
 
Gledajte, ovo je zemlja s mentalitetom ljubopitljive i nametljive komšike. One koja svojim baburastim nosem viri preko plota i brižljivo vodi računa kako širiš veš na svom tremu. Toga se ne stidi, niti to krije. Lepo širenje veša je opšta dobrobit i hej, pa hajmo ga svi širiti isto. Najbolje evo ovako baš kako ja mislim da treba... Dakle, motri se na vas.
 
Osim toga, ovo je šor gde spolja sve deluje pravilno i bez sene, ali zapravo je mreža veza i korupcije sazdana od transparentnih niti koje ni uvežbano oko ne može da primeti. Ovde su svi ravnopravni, ali su neki ipak malo ravnopravniji zahvaljujući vezi. Ipak, ako imate dovoljno veštine i novca, policija će vas tretirati s više obzira.
 
„Car je go“ je bajka za koju ili  još uvek nisu čuli ili se prave dan nije ni napisana.
Iako je čitava carevina gola i svima se vide piše, oni se ponašaju jedni prema drugima kao da su obučeni u predivnu odeću, sjajnu i posebnu i čitav jezik je čak i opasan tim tonom i izrazima koji ni o čemu i ni zbog čega vode izuzetno duge i opširne konverzacije. Dok se smeškaju, naravno.
 
I da, na isti način se svi osmehuju. Mada je meni sad već vidljiv taj grč od grimase u kome nema baš nikakve radosti. U početku sam se trudila da se i sama osmehujem, imitirajući kao majmunica, sada to više ne radim. Gledam sve njih tobože ljubazne svojim limenim balkanskim pogledom i puštam ih da klize niz moju šoferku dok ostavljaju sluzavi trag osmeha koji to nije. Smeškanje ne znači da im se dopadate. Naprotiv.Verovatnije je da im se uopšte ne dopadate i da okreću oči u smeru kazaljke na satu čim se udaljite. I dižu obrve gadljivo. Jer – stranci.
 
Ne vole strance. Kada snimaju „dokumentarac“ o imigrantima, imigrante glume ljudi odavde jer – pa, imigranata nema.
 
Takođe, rođeni su zbunjeni što ostatak sveta ne govori njihov jezik. To im deluje nepravedno i celu stvar gledaju s visine. Kako uopšte komuniciramo ako to ne radimo na češkom?
Oh, primitivni ostatku sveta. 

Legenda kaže da je Milica jednom videla blitvu u Metrou...

​Nemaju blitvu. Nemaju zelje. Imaju tečni jogurt koji je blaga imitacija istog tog proizvoda na kome je sagrađen moj identitet. Torte su ima hlebaste, kolači sirotinjski, obroci zasnovani na hlebnim knedlama i mesu u sosu boje neskafe. Umesto sokova piju ŠĆAVU. Kako vam se dopada ta reč? Jel’ da?!
Dok ostatak sveta govori za sokove na razblažotinu da je reč o koncentratu ili sirupu, ovde je to šćava. Kako je izuzetno jeftino naliti prst sirupa i ostalo nadomestiti vodom, a ovdašnji sunarodnici najvole da ne troše novac, šćavu piju rado i srećno.
 
Kada odrastu,  rado i srećno piju alkohol. I kada komšinici s prvog sprata ponudite pomoć dok vuče malu decu, ona odgovara: „Ne treba mi pomoć, treba mi votka“. Muž joj je mesar, inače. Čisto da upotpunim sliku.
 
I za kraj, za sladokusce, libido čeških žena je podešen na šesticu, kao u primitivnim sredinama gde je seksualni nagon izražen i naglašen. Ovdašnje žene gutaju muža, muževljeve prijatelje, slučajne prolaznike i sve ostale koji im se zateknu na putu. Sadržaj ispovrate sutradan ujutro i sve zaborave. Više puta sam čuvala drugarice iz razreda tokom noći kada je tata na službenom putu, a mami dolazi prijatelj. Tešili smo jednu dadilju (opet drugarice iz razreda) jer je dečko ostavio, kao da i nema muža, koga u stvari ima. Samo kažem.

Moj utisak je da njima na mestu genitalija neprestano radi mala glodalica koja odnosi sve pred sobom. Pecaroške metode su klasične, prošarane sirovom istočnoevropskom notom i sve pomalo miriše na štalu i seno. U tome i jeste čar, priznajem i sama.
Trepće se preko pohotnog i zahtevnog pogleda koji ne trpi protivljenje dok im se atributi prelivaju.

Iako mi ovaj deo najmanje smeta, zapravo me čak i zabavlja, ne mogu da ne pomislim kao je odveć naporno živeti s žarom među nogama koji ni jedan dodir na svetu ne može da umiri.
​Bilo koja vrsta neizdrža, posebna je vrsta pakla, oduvek sam to mislila. 

I tako, dok vrtim i sama očima u smeru kazaljke na satu, razumem da ni jedan narod na svetu nije idealan. Ali sam nekako sigurna da je moguće pronaći nekakav svet koji se idealno uklapa u moje mane i neravnine.
I koji ima blitvu, molim vas.
I poštenu psovku koja bljesne na usnama svaki put kada nešto osetite.
​
Smeškanje bih na keca ostavila razuzdanim dvorjanima koji se furaju da su nobles dok u pomračini pršte orgije tokom kojih jedni drugima mažnjavaju orgazme i lovu.
Ne zbog toga orgazma i love, što nije loša kombinacija, već zbog toga što bih sve vreme morala da se foliram da je car predivno obučen i da svi pijemo smerno čaj, dok car mlatara pišom i grokće kao prase.