Septembarski

​Kao odlučiš da se odmaraš, nekako, u stvari, ispadneš iz štosa. Umesto da se odmoriš i vratiš rumenilo na obraze, dezintegrišeš se i nekako se sav pretvoriš u neke konfete koje ćeš potom mesecima nalaziti u budžacima prostora koji zauzimaš. I takav, u tom „konfeta modu“ treba da uzjašeš septembar s energijom Džingis Kana i postrojiš svoju vojsku jer osvajanje je vaša zajednička svrha. 

 ​Dok mi beže sve one kvalitetne osobine za koje sam bila sigurna da sam sasvim lepo prilepila za svoj karakter tokom prošle godine, barem gledam da namestim frizuru. Ako žena ima frizuru, potraje dok ljudi oko nje skapiraju da je prilično ispala iz štosa. To mi ostavlja prostor za manevar i ako smanjimo očekivanja, za jedan dobar početak – ovo bi bilo sasvim dovoljno.
 
Moram da kažem, da se u tom froncla stanju nerado opraštam od leta koje je ispunilo sva moja sredovečna očekivanja. Sunce me nije prodalo ni ovaj put i pokušaću to da upamtim tokom dana koji mi dolaze. Možda nekada neće biti svetlosti na onaj način na koji ja smatram da je potrebno, ali Sunce je tu. Eno tamo, pa dignem ruku i pokažem ka nebu. Uvek je tu. Možete mu, u principu, dati ime koje god želite. Suština je da intimno budete ubeđeni da odsustvo svetla ne znači mrak. Na onom mom prostoru za manevar, iz gornjeg pausa, ova dragocenost leta mi daje snagu da mašem krilima. O tome, naravno, ne govorim nikom. Imam dobru frizuru, prostor za manevar i „gospođa style“, niko ne mora da zna da sam čudna i da učim da letim.
 
Slutim da će mi ove godine Beograd nedostajati na jedan posebniji način nego prošle godine jer leto smo proveli zajedno, kao dugogodišnji ljubavnici koji ne ugrožavaju ni jednu porodicu, ali su jedno drugom odani onako večno-filmski.
Ne postoji kiša na ovom svetu koja može tako drsko da mi pljušti po glavi, kao pljusak u mom gradu, u sred noći, na sred Bulevara, a da meni to znači na jedan poseban, srednjoškolski način. I potom one ogromne, kao plastične buba-švabe koje pretrčavaju pločnik, smrad koji se širi iz odškrinutih suterenskih prozora i žamor ispred fast-foodova, uvek isti. Isti već hiljadu godina. Gladni ljudi uvek zvuče isto.
Ne postoje beogradske vrućine od kojih se tako polagano prži mozak (i sve u njemu) ni na jednoj drugoj tački planete, za mene ne postoji, a što zapravo deluje terapeutski, pročišćujuće. Ako smo se sreli na nekoj tako visokoj temperaturi sigurno sam vam rekla da ste neverovatno lepi. Tako to deluje na mene, kao izmaglica, topljenje stvarnosti, bitno postaje nebitno i nikad obrnuto. Kada se nakon toga nađem u klimatizovanoj prostori u odeći bez lastiša, smatram da je pojam raja potpuno nepravedno ugrađen u neku nebesku poziciju. Na Zvezdari je, zapravo, pa malo levo. Gde je net besplatan i pogled s prozora pada na Centralni zatvor, direkt, što deluje slučajno, a verovatno uopšte nije. 

Pokušaću da dođem tokom jeseni opet, obećavam sebi.
Kad decu organizujem po rovovima.
Kad učiteljicama padne koncentracija i ispari onaj septembarski entuzijazam.
Kad Munju ošišamo po drugi put.
Kad konačno nestane razlika u boji kože od kupaćeg kostima.
Kada dođe to setno doba pakovanja sandala.
Doći ću da vidim svoj grad u saobraćajnom kolapsu, dok duva košava, dok nepažljivi vozači surovo voze kroz bare kvaseći pešake, dok ridže maltretiraju putnike u busevima, dok kasni penzija mojoj majci, dok BivšiMuž opet nosa prošlogodišnju bušnu odeću, dok se smrzavaju po hodnicima i kuvaju u kancelarijama. Doći ću tad opet, da ne bude da se volimo samo u sezoni. Naša veza je neomeđena tim komunalnim problemima. Mi se vucaramo kroz generacije, s istim žarom, bez obzira na kintu ili poziciju kreveta. Bez obzira na sve što nekom drugom spolja izgleda opravdano ili nebulozno. Znate, kao i većina tih prikrivenih relacija. Nema tu racija. Sve se svodi na mangupski osmeh i pucanje bretele.
Do tada, septembar traži svoje. Ko se još nije presvukao od letnjeg outfita, može još malo da se keša o auto-pilota. Ja to činim bez mere i nekako vidim da se stvari razvijaju sasvim dobro i bez moje zapovedničke palice. Činjenica da ja nisam najbitniji šraf u ovom našem zajedničkom pazlu donosi mi opuštajući osećaj. Čak i ako malo zabrljam, izgleda da se svet neće raspasti.
Kao što rekoh, potrebno mi je još malo vremena.
Iskusno sam se potrudila oko frizure, deca u školu stižu na vreme, a ako me neko traži, ja sam dole i skupljam konfete.