SERIJAL: VODIČ ZA RASPUŠTENICE: 2. KAKO JE GOVORIO BIVŠI MUŽ...

U prošloj epizodi ovog, ko bajagi, vodiča, uporedila sam proces razvoda sa žurkom na kojoj vi nekako, uz ogromnu samodisciplinu i samokontrolu, zauzimate tu lavovski dostojanstvenu poziciju nekog predobrog DJ. To je onaj nonšarlantni baja što vozi žurku znalački i napušta je u pravom trenutku, opijen sopstvenom gotivnošću.
Ukratko, to je taj plan A.  To je plan “Znam tačno šta radim”

U tom planu nema bljuvanja, smaranja ljudi, dranja i urušavanja u nekim mračnim kutovima soba. Nema šizofrenog dolaženja, odlaženja, jel’ sam pošla, il sam došla. Nema cimanja dece, partnera, sebe same.
Tu upravo ne bi trebalo da bude ničega - što sam ja redom radila u svom prethodnom razvodu.

Razmišljajući o tim minulim danima, o sebi, našoj deci i generalno o nama sada - obratila sam se pravoj osobi, čoveku s dva braka, a koji je bio na toj mojoj davnoj nesrećnoj žurci i junački odgledao taj žalosni film zajedno sa mnom. BivšemMužu - sada već posleratnom drugu koji je tu bitku bio sa mnom prsa u prsa, tokom nekoliko godina.

Ali kao što već rekoh, protok vremena učini svoje, a ta naša deca su već dobrano poodrasla te smo sad na potpuno drugim, dobrosusedskim temama - receptima, kako si i jesi video ono na vestima.
​ 
Uglavnom, na moje pitanje šta sam ja tokom procesa našeg razdvajanja radila po njemu pogrešno, rekao je: “Ti si takva kakva jesi - eksplozivna i reaguješ na prvu loptu.  Često si govorila stvari koje uopšte nisi ni mislila, i iako sam ja to znao, to sam užasno teško doživljavao. Nekako sam sve prihvatao preozbiljno. I onda sam i reagovao ozbiljno.  Osim toga pravila si realno slabe dugoročne planove pune rupa. Kako sam toga bio svestan, smatrao sam da mi je obaveza da i ja držim stvari pod kontrolom, naročito kada je u pitanju budućnost dece. A toliko sam se plašio da ću da izgubim kontakt s decom. To je bio moj osnovni strah. Da ćeš ti brzopleto da doneseš neke odluke koje će se odraziti na naše živote tako da ja neću učestvovati u njihovim životima. Neću biti tu dok budu prolazili kroz razne faze.”
Prisećajući se tih događaja, apsurdno, ja sam imala istovetan strah. Da će on preuzeti nekako čitavo moje materinstvo i da ću ja nestati iz njihovih života kao magla. Deca su u tom procesu bila kao nekakva dragocena valuta oko čije vrednosti smo se borili. Odustajanje uopšte nije bila opcija.

BivšiMuž je dodao: “Čitav problem se bazira na opštem haosu koji izrasta iz toga što niko ne zna - šta sad. U razvod se ulazi uskovitlanih strasti. Zatičemo se zajedno u opštem haosu i zapravo tu niko ni ne zna šta je sledeći dobar korak. Skoro sve emocije koje se u tom periodu javljaju proizilaze iz - straha. To je loša baza za komunikaciju koja nikad nije potrebnija nego u toj fazi. Mislim da je najvažnije uspostaviti bazičnu komunikaciju korektno-poslovnog tipa, uz strpljenje, popustljivost i fleksibilnost”.
Kako se BivšiMuž dva puta razvodio o razlici u razvodima je rekao: “Pa različito je uvek. S tobom je to nekako bilo inaćenje i “ne može to tako kako ti hoćeš nego će biti onako kako a mislim da treba”, a s prvom ženom to nije bio problem. Ona je htela da me ubije.“

Pitala sam ga šta misli da bi bilo najbolje uraditi. Kojim putem krenuti, tako kljakav i osakaćen s ranama koje stvarno bole iako nisu vidljive.
​
“Sve to je užasno teško i naporno psihički dok se strasti ne smire i ne počne rutina. Dok to ne postane naš novi uobičajeni život. Potrebno je raditi na tome da se očuva slika realnosti dok te emocije zapljuskuju. Da se uz fleksibilnost ne prave nekakvi drastični rezovi zbog dece, da se svi fokusiraju na komunikaciju u koliko-toliko prijateljskom duhu. Muškarcima bih savetovao da ostanu tate svojoj deci. Da budu prisutni što praktično znači - da provode vreme sa njima - parkovi, bioskopi, večere, uobičajene aktivnosti koje su sastavni deo života. Da budu tu, sa decom. A o svemu tome s decom bi trebalo govoriti na jedan umirujući načiin. Idealno je ako su oba roditelja normalna i zrela. Ali ako jedan odlepi, ovaj drugi bi trebalo da se zadrži na zemlji i da smiruje situaciju. Da pruža deci osećaj da su stvari koliko-toliko pod kontrolom. Bez pljuvanja drugog roditelja, bez omalovažavanja njegovih postupaka. Potrebno je čak i pravdati drugog roditelja ako napravi loš potez. Veoma je važno obuzdati se i iskreno reći deci da je reč o teškoj fazi u kojoj je drugi roditelj možda napravio pogrešan korak - ali slučajno, iz straha. Ne namerno ili zato što je zao ili kreten.”

Na kraju razgovora sam ga pitala i šta misli o braku i on je rekao da o braku više ne misli ništa.
“Ja sam se prvi put oženio zato što sam mislio da je s 26 godina već kasno za mene i da bih se već morao oženiti, a uzgred sam se i osećao obaveznim da to uradim jer je dete već bilo na putu. Eto to ti ti je moja tužna priča. O braku više ne mislim ništa. Prevaziđena priča. Veza zasnovana na poverenju i pravoj, istinskoj intimi - da. Ali brak? Meni je to ništa.”

Kasnije, tokom narednih dana, dobila sam još nekoliko poruka na istu temu. Zanimljiva mu je tema. Interesnatno je da sada, s ove distance, delimo stavove u skoro svim tačkama. I dobro je što smo dospeli tu. Sada smo nekako mi - mi. Dva čoveka koja se, zapravo, razumeju.
Moram reći da je moje pamćenje zlatne ribice meni omogućilo da ja osim nekih flashback slika u glavi - manje više potisnem tih nekoliko godina.

Ali ostalo je sećanje na taj bol o kom sam već govorila. Sećanje na teskobu koju nosaš kao ciglu na plućima. Na to jedno pitanje koje ti i iz frižidera, ormara i cipela izlazi - da li radim pravu stvar. Koliko ću ovim nauditi mojoj deci. Ostalo je sećanje na sušni period bez suza i jednu scenu, filmsku - kada sam kupovala smrznuti grašak u prodavnici i shvatila da mi nedostaje novac da platim. I kako sam onoj mučenoj prodavačici isplakala sve te neisplakane suze, pa mi je čak i poklonila grašak.
BivšiMuž je oplemenio taj nemili proces svojom blagom naravi i iskustvom koje je meni tada nedostajalo. Povremeno ovih dana imam neodoljivi utisak da ga u nekim stvarima imitram. S tim cool stavom i pomirljivošću. Nema šta, on je tada bio DJ. Ja sam bila društvo za izbegavanje. Ne kažem da sada nemam teških trenutaka. Ali tad pozovem Gvozdenku i svašta kažem.

A onda se okrenem i opet mi licu titra taj blagi osmejak Mona Lize. I priznajem, pomalo pokvareno uživam kada vidim nesigurnost na licu svog partnera koji nije sasvim načisto - je li to stvarno osmehić zadovoljstva na mom licu ili kako onaj grafit kaže -  posledica šloga posle koga naši životi više neće biti isti.

Budite dobro i do sledeće priče pokušajte da damski uživate u tim majušnim pobedama koje ne prave veliku štetu.