ŠESNAESTI DAN

Juče sam razmišljala da li da se propijem i da ostatak ovog sranja provedem u magnovenju između jave i sna. Onda pogledam u tu flašu belog vina što nam stoji od ponedeljka, slabo je to. Može to bolje. 
Rakije nemamo, to bi mogla da kupim, ali znajući sebe, jedan dan možda i prodje, mislim ako budem temeljna, ali drugi dan već u istom ritmu, znam sebe, i na miris bacam peglu. 
Imamo neki viski, taj prinicpijelno ne pijem jer ga je doneo ex i eto ga nek stoji tu kao nemi spomenik propalog braka, kad već ništa drugo u životu od njega nisam dobila. Ne računam psorijazu. 

Made by Manja Radić Mitrović. Žena i po.

Bromazepami, diazepami, to štedim. To je za crne dane, granice su zatvorene, ovde pominju i za naredne dve godine neku opciju. Šta ću onda? Šta ja vredno mogu da prodam crnoberzijancima za deset jaja i jedan bromazepam? Ništa. Eno taj viski, možda. 

​Otvaram šarenu kutiju od danskih keksića u kojima čuvam džidžu. Lepa kutija, šarena i sanjiva, baš kao i njen trenutni sadržaj. To je inače neka ovdašnja dž, geografski mislim, koja je potom putem nekih kanala dospela u našu majčicu domovinu i onda sam je ja simbolično vratila kući. Gledam smotuljak, pa nije ni to beskrajna količina, to - govorim sebi - to samo u posebnim prilikama, kao što su naše babe onomad vadile poseban escajg kad se okuplja rodbina ili na neko crveno slovo.

Meni je potrebno rešenje za sad. Za danas, za svako popodne. 
Za svako obraćanje predsednika, i onog dole i ovog ovde. Naročito onog dole.
Za svaki dan gde skakućem kao papiga od domaćih do mailova koji me presiraju. 
Za sve poruke učiteljica, asistentkinja, direktora škola, za zahteve, testove i neispunjena očekivanja koja ostaju da vise iznad našeg trpezarijskog stola ko usudi, jer aj ti objasni detetu od 10 godina kako da iz likovnog (tehnikom akvarela, nadamo se da svi imate) prikaže pojam slobode… kad sve ovo prođe, nju idem da upoznam, tu slobodarku - uživateljku prosvetarskog sistema ove bezbedne zemlje….
Potrebno mi je rešenje da mi u svest sklizne bez ikakvkog trenja svaka užarena preporuka ili savet dušebrižnika, pa onda ovih opuštenih ljudi (dele se na teoretičare zavera i ljubitelje new age filozifija), pa onda ovih napetih (uplašenih, zbunjenih, dobro informisanih, loše informisanih). 
Potrebno mi je rešenje, neko brzo i efikasno, za svaki isukan mač u našem toplom porodičnom domu gde je svako pravedniji od onog drugog, a drugi normalno hohstapler i varalica.
Za vreme koje se zipovalo u jedan jedini dan čini mi se, isto složen, isto beskarajan, bez obzira na sve rutine koje sam uvela, zavela i instalirala. 

To rešenje bi trebalo da bude efikasno, jeftino, dostupno i jednostavno, sporazumevam se sa sobom. 

Kao takvo se potpuno prirodno nameće činjenica -  da tebi Tamara nije potrebno ništa da dodaš, potpuno si promašila temu. 
Tebi ženo treba da oduzmeš nešto. Nečega ti je potrebno manje. 

Potrebno ti  je oduzimanje i odsecanje svih glava koje su izrasle na ovoj pomahnitaloj nemani koja nam jede stvarnost, živce i osmeh u vidu vesti, novina i informacija. 
Osim toga potrebno je ponovo legalizovati blok kao osnovni vid samozaštite, bez puno samilosti,…. Skinuti sa sise sve gladne, žedne, alave i nezasite. Naravno, potrebno je i samu sebe skinuti sa svih sisa na koje si se nakačila, što po navici, što zbog lenjosti.

Moguće je da je potrebno i manje govoriti. Manje se drati, to sigurno. Misim da je potrebno i  manje misliti. Automatizuj samo tu radnju pranja ruku i tako to, klimam glavom.

Nekako prebaciti se na eko režim svesti u kome trošiš malo, a za uzvrat ne tražiš ništa. Samoodrživo stanje u kome ti je dobro dok gledaš u nebo, oblake i piješ vodu. 
Srećnost što vodu imamo. Srećnost, generalno, kao takvu. 
Ili se navući ipak na alkohol. Ne znam.