ŠTA OSTAJE POSLE

Ružne i rogate reči koje su kao otrovne strelice (s produženim dejstvom) zabodene i od kojih isto tako produženo krvarimo oboje, svako u svojoj jazbini. 
Ostaju papiri, papiri i još malo papira čija količina je obrnuto proporcionalna količini međusobnog razumevanja i poverenja. 
Posle svega ostaju i ta dva para treptavih očiju koji se prave da sve razumeju, dok zapravo ne razumeju ništa. 
Ostaje tišina koja se rasteže između nas kao velika, debela žvaka bez ukusa i mirisa. Naročito bez mirisa.

Hvala nepoznatom autoru

Posle svega, ostaju prijatelji i rodbina koji su se onomad veselili na svadbi, a sada se kao u psihodrami, ćutke i mučno opredeljuju na čijoj su strani. 
Tamo potom odmahuju glavom i zagledaju se osuđujući onog iz suprotnog tabora i govore “znali smo”. 
U toj scenografiji takođe lete i neki  komentari iz kokošarnika zajedljive svekrve što kao so izjedaju već razrovano tkivo, nažalost i njenog sopstvenog deteta. Čak možda najpre njenog sopstvenog deteta. 
Takođe, ostaju strahovi i razmišljanja o tome šta nas čeka. Užasnutost godinama koje su nam iscurele, što sad, u ovom trenutku, deluje naročito besmisleno. 
Ostaju kutije s fotkama s letovanja. Ili zimovanja. 
Na prvim fotkama samo mi, pa posle jedno dete, pa drugo dete, pa neka nova tuđa deca, mladi prijatelji i prijatelji koji više nisu među nama. 
Ostaju nemi kućni aparati. Muzejski posed. Jedan automobil za koji se otimamo kao ratni profiteri. Pobeđuje jači i lukaviji. 
Ostaju prerasli skafanderi, klizaljke, gojzerice, knjige za koje više ne znamo da li su moje ili tvoje. Ostaju ćebići, jastuci, zavese i tepisi. Sve ono za šta se niko kulturan ne bi otimao.
Ostaju tegle, piksle, tanjiri i činije, vinske čaše koje smo lomili, kupovali, lomili, kupovali.
Ostaje neko supružničko znanje - moje - koje je pomagalo tebi i tvoje - koje je pomagalo meni, kao neki brojevi, šifre i “gde mi je…”, a koje je sada potrebno nekako iznova osvojiti. 
Kao da život tek počinje. A ne neka peta decenija života gde kao treba da si mudar i sve već znaš.
Ostaje bes zbog svega što je trebalo da se desi, a nije. 
Zbog svega sto se desilo, a nije trebalo. 
Tuga - što je stvar tako beznadežno propala. 
Pitanje - hoću li ikada ponovo tako nekoga voleti? 
Razmišljanja o tim nekim okruglim datumima - kako će to sad izgledati? Žmirkanja dok pokušavamo da zamislimo i neki fantomski bol u pleksusu...Koliko te boli od 1 do 10? 
Ostaju sunčani dani, ognjišta oko kojih smo sedeli, jurcanja kolima i mamurluci. 
Zagrljaji koji nisu pomogli, držanja za ruku koja nisu opstala. Putovanja na koja nismo išli. 
Dogovori koji su se izmrvili. Maštanja koja nisu odmakla dalje od zanosa. 
Ostaju rane, ožiljci, sasušena plakanja. Dranja bez glasa kao u onim užasnim snovima ili beg bez snage u nogama. Užasan osećaj samoće. 
Shvatanje da je moguće da čovek postane zid ofarban masnom farbom niz koju se sliva sve. Baš sve. 
I ostaje još malo straha. Svaka pukotina u ovom rastanku popunjena je malom pufnom straha - od čega god. Od sutra, od besparice, od bolesti, od ratovanja, od slučajnih susreta ili od budućih novih partnera… 
Da, ostaju i prazne kutije diazepama, bensedina i lorazepama. Sve ono što smo gutali poslednjih godina da bi smo prespavali noć ili da bi smo preživeli zajednički razgovor. 
Ostaje i pitanje - a šta ostaje tebi? Kada bih mogla da se prerušim u prijatelja i da te pitam - a jel znaš ti šta ćeš sad? Ne znam šta bi me više uplašilo - da znaš ili da ne znaš. 
Ne znam. 
I da, znam, ostaje i jedan filmičan suvernir. Plišane rukavice iz Pariza koje sam dobila u ime izvinjenja posto si mi rekao da mi je majka kurva. 
Kad god temperatura padne ispod nule, izvadiću ih iz fioke i staviti na ruke i diviću se kako su lepe i kako mi lepo stoje. Kako je to nekako šik i tragično, istovremeno….