Krokodilska tajna

​SuncaSin uskoro puni šesnaest. Lešnik petnaest. Sećam se svojih šesnaest jako dobro i sve bih dala da mogu sebe da pogledam iz njegovih očiju. Toliko se toga promenilo.
Pa i za vreme ovih njegovih šesnaest gotovo da nisam ni sigurna šta se sve izdešavalo. Da li je bilo dobro ili je bilo loše. Ili je bilo smuć, s šlagom i višnjicom na vrhu?! Gledam ih i pokušavam da se prisetim kako je to bilo na početku... Primećujem, ni pamćenje me više ne služi tako dobro...Zaklela bih se da sam rodila ružičasto-pufnaste bebe, a ne krokodilčiće...

Lepo izgleda, ali nije zdravo :D

​I evo me, početak 21.veka, virim u dnevnu sobu jednoiposobnog stana predratne zgrade u Rige od Fere u koju sunčeva svetlost svraća isključivo ako joj uplatite avansno  6 meseci unapred. A možda ni tad.
Na velikom rasklopljenom kauču sedim ja od svojih dvadesetak godina u turskom sedu. Imam dugu jaku kosu vezanu u rep i ni jednu jedinu boru. Obučena sam u tanjušnu spavaćicu na bretele, a oko mene puzi, prevrće se i zavodi me Sunca Sin. Gugutav, s brbljivim plavim očima i kikotom kao u foke.
Tako su nam životi mladi, tu u tom trenutku - i njegov i moj.
U tom polumraku, oseća se miris opranog veša koji se suši na štriku i spolja dopire zvuk razgovora ljudi koji nam promiču ispod prozora pošto smo u prizemlju. Iako ih ne vidim, znam da se iza velikog ormara mimoilaze džinovske bubašvabe s finim pedigreom predratnog Beograda.
U rukama mi je štrikeraj nikad saštrikanog komada odeće;
U glavi – pačvork očekivanja i htenja koja su odložena do daljnjeg jer je prostor između mojih prvobitnih želja i dospele realnosti – nesagledivo ogroman.
Iako bih ja tom prostoru tada nadevala različita lepljiva imena, činjenica je da se on jednostavno zove „odrastanje“ i da zapravo tu nema nikakve čarolije. 

Kako nema čarolije?!

​Moja beba tada bila je za mene strašna isto koliko i čudesna. Postrojavala me je danonoćno, preslišavala neprestano, a samo jednim uvežbanim pogledom umela je da me smrzne i na nekoliko dana vezano. I uopste ne znam kako sam od silne smetenosti i straha, tog stvora uopšte uspela da zavolim. A jesam. I ne samo to, sve sam zaboravila i oprostila te se prepustila vihoru zaborava zauvek... 
 
Nekako, evo pogledajte, od svih tih trauma ostale su samo froncle i mangupski osmeh ostarele majke koja nostalgično uzdiše dok gleda svog izdžigljalog majmuna-krokodila s prvom bradom. Onog istog koga smo gledali na onim misterioznim ultrazvučnim fotografijama i pogađali – muško je! Nije, ovo zrnce kafe ovde, to vam je ribica. Doktorka, možda grešite! (oh, kakvo neiskustvo je izbijalo iz mene...) Doktorka se kiselkasto osmehne i izgovara kroz zube nekako ipak pristojno: „Ja ne grešim, dušo!“. 

Zrno kafe iz profila

Dakle, hajde konačno da zaključimo: roditeljstvo je, u stvari, poetično samo retrogradno.
​
Ali ako se upravo gombaš po rovu sa svojim mladunčićima gledajući da sačuvaš i zdravu pamet i nešto zdravlja u svojim organima, tu ti se ne rimuje ništa i nema svetlosti mesečine o kojoj su ti pričali. Tu svako vuče na svoju stranu, otima se za vazduh, vodu i sledovanje, a od raznih zvukova ne možeš da razbereš da li se sad tu svi smeju od radosti ili od očaja.
 
Kada ipak dođu mirniji dani i ti izađeš iz rova blatnjava i s živim ranama koje te sve manje bole, pogled u nazad, u taj rov, odjednom od tebe stvara poetu koji se nežnjikavo smejulji i uzdiše „ah, kako nisam umela da uživam“.
E, to ti je vaseljenska zavera kojom ti se jednostavnim trikom sećanje briše, ne bi li se ponovo upecala na tu udicu razmnožavanja.
Mislim, realno, niko normalan u taj rov ne bi uskočio sa onim znanjem i onom svešću.
Sada shvatam da upravo zato trudnice i imaju taj divan „livada pogled“ koji im garantuje bezbedan transport do prvih roditeljskih dana kada će već biti kasno za bežanje.

​E, tom svemirskom triku moja Lešnik devojka može da zahvali što je ubrzo posle brata i ona uskočila u moj film, vrativši tu zbunjenu i preplašenu ženu kakva sam bila, još jednom u centar ratnih zbivanja gde je linija između života i smrti tanjušna kao da je ovlaš crtana grafitnom olovkom.
 
Rađajući sledeće dete, nisam imala ni na kraj pameti da stvari posle prvog obebljivanja stvari više ne stoje isto. A ni posle svakog sledećeg.
Dakle, sa svakim mladunčetom, ovaj svet se još malo izobliči, kao da se ogledaš u kašikama.
Kakvo iznenađenje!
S prvom bebom bila sam ponosna i na sebe i na njega, a moje telo je delovalo sasvim dovoljno da nas opsluži oboje. S dugom bebom mi je već falila treća ruka, a s trećom su mi nedostajala još jedna usta, još par ušiju, o očima da ne govorim. Sanjarila sam o samoj sebi kako u  obliku pauk-žene tiho promičem kroz kuću i svaka moja nožica bi obavlja delić napornog posla -  vešto i precizno. 

I isto toliko privlačna u datom periodu...

Kada sam rodila četvrtu bebu, prepustila sam se nemoći. Eventualno bi me svakodnevno kloniranje spasilo. A možda ni to. U svim drugim varijantama – neko je na gubitku, a realno, uglavnom sam to ja.
 
Zatvaram prašnjavu zlatnu svesku uspomena i zaključujem apsurdno: mene je, ljudi, multiroditeljstvo zapravo spasilo.

• Kada svoje materinske obaveze na jedvite jade ipak nekako obavljaš, zaogrnuta u grižu savesti, u ustima će ti uvek biti ukus neuspeha i osećaćeš se grozno.
• Kada svoje materinske obaveze više ni ne uspevaš da uskladiš, kada te više ni griža savesti ne opominje ili to čini kao neki pokvareni aparat koji pišti po svojoj volji i nahođenju (i ne konstatuj ga)
• Kada su planovi uvek jedva titravi jer se nikad ne zna kada će nestati i ispariti - u ustima sekao nekim čudom - javlja ukus mira.

Streljajte, gospodo. Neće biti šteta.
 
A zapravo, u tom trenutku pojavljuje se nešto o čemu si ranije mogla samo da sanjaš.
 
Taj mukotrpno stečeni roditeljski imunitet biće tvoje lično blago (nepokretna imovina tvoje duše) koje ćeš uskoro braniti i rukama i nogama kao pomahnitala. Ne postoji veća sreća za jednog ocvalog roditelja od tog pozlaćenog trenutka kada uvidi da u njemu više nema potencijala ni za šta, pa čak ni za nerviranje.
 
A onda, na kvarno, kako to već ide, oni porastu. Ti tvoji snovi u ljudskom obličju krokodilskih personalitija.
Pa budu za glavu veći od tebe, traže pare i hoće da izlaze do kasno uveče. Kada im nešto zabraniš, traže argumente i upuštaju se u diskusiju koja uopšte nije bezazlena. Provale te načisto, znaju koji si strašljivac, prevrtljivac, lažov i nesposobnjaković, a toliko si se trudio da budeš pred njima super do krajnjih granica.
Drsko se raspituju za detalje koje nikada nisi želeo da deliš s njima, s tim izdancima s crnobelih ultrazvučnih crteža koji su u nekoj pojednostavljenoj stvarnosti ništa drugo do neki malešni davnašnji san kome rastu dlake i sad ga zanimaju perverzne seksualne teme.

Evo SuncaSin puni šesnaest.

Kada moju majku pitate za mojih šesnaest, smejuljiće se i ispričaće neku parfemsku storiju o stasavanju devojčice u nemilim vremenima. Nigde Slobe, dve marke, prženih krompirića i silovanja u ulazu do našeg. Nigde ratova, tehnoloških viškova, mojih laganja i bežanja iz škole s nekim bitangama koje su posle upucali. Nigde mene, krokodilke zavodnice koja suptilno belim rupčićem briše tragove majčine krvi iz ugla usana, majke koja je požrtvovano sve što je umela i imala ugurala u mene žaleći što ne može još više i još lepše...Nema. Zaboravila!

Oko nas ostaje tek lažljivi miris slatke ptice mladosti koja je svojim krilom napravila senku na njenoj svesti i time omogućila nama ostalima da i mi uskočimo u mutnu baru punu krokodila.
Punu naše predivne i obožavane dece.