VIDEĆU ŠTA ĆU

​Prvo se polomio ormar. Jednostavno, od guranja koječega bez ikakvog osećaja da i ormar ima dno, njegova pozadina je jednoga dana otpala. Nekoliko dana smo svu obuću, šalove i kape držali na sred dnevne sobe, ali od kada sam se ja inteligentno dosetila, sve te stvari sada u suprotnosti s pravilima feng shui-a stoje naređane jedna do druge u plastičnim gajbama. Barem se ne saplićemo u dnevnoj sobi, govorim sebi, čoveku je tako malo potrebno za sreću.
 
Potom je gotovo istovremeno crklo svetlo u kuhinji i u predstoblju. Zamenjene sijalice nisu dale rezultate, a jer je kvar bio skriven u svetu žica unutar zida. Našu kuhinju su naselile sobne lampe i druga pomoćna svetleća sredstva te smo uspeli da uspostavimo jedan romatnično-tajnoviti doživljaj za trpezarijskim stolom, čak i u danima kada jedni druge nismo mogli da gledamo. 

​Nedugo potom otpalo je dugme na mom voljenom Vitamixu. Vitamix je inače američki super blender s 7 godina garancije koja je u Srbiji pod velikim znakom pitanja (posaljite aparat – od 5kg) pa ćemo da vidimo „hoćemo li vam prihvatiti garanciju“, a u Češkoj uopšte i nije pod znakom pitanja jer „sigurno vam nećemo popravljati uređaj za džabe“. A 7 godina vernosti? Pa to je film, zaboravila si. 

​Da bi u poslednji četvrtak ostali bez tople vode (i grejanja, što za sad nije neki problem). Ali topla voda jeste. Izuzetno nam nedostaje. Dok se podrazumevala, nismo mislili na nju ni sekund. Sada kada je nema, ona postaje sve što želimo.
Kvar se desio negde na pola puta između kuhinje i spavaće sobe oko ponoći. To je bio onaj trenutak kada se već poprilično uspavana relociram do kreveta, pokušavajući da održim nivo uspavanosti netaknutim. Ali ne lezi vraže. Naredna dva sata smo skupljali vodu (zapravo pokušavali da je skupljamo) beznadežno tražeći ventil koji bi obustavio dotok vode...  Potpuno mokre Lešnik i ja se dobacivale lavorima i šerpama, s nogama u ledenoj i prljavoj vodi u našem kupatilu. Ne pamtim bolji provod. 

​Od tada majstora za taj problem tražimo na sve načine, ali uglavnom bez uspeha. U 21.veku, u sred EU, peremo se vodom koju grejemo na šporetu. S obzirom na to da se uvek trudim da gledam lepšu stranu, zahvalna sam što imamo priliku da se vratimo navikama predaka i zaustavimo vreme. 

​U bekstejžu za to vreme vlada cunami PMS-a koji nenajavljeno stiže, ogroman i surov od strane moje kćeri u adolescenciji te koristim svaku priliku da pacijentkinju stavim za astal i objasnim joj da joj nije ništa. Iako deluje kao da preživeti neće, „ništa“ je najdetaljnije objašnjenje koje umem da joj ponudim.
 
Gvozdenka kaže da je nju baba, u trenucima pubertetskog neizdrža, slala u baštu na 1km udaljenosti da pokupi krompir te je ona u pravcu ka krompiru ridala, ali bi se u povratku taman lepo smirila i ceo čvor bi ispario. Kod babe bi stigla ispeglana i normalna.
Izlazim da šetam psa u park iznad Vltave odakle se pruža sjajan pogled na praške krovove. Biram smislenu destinaciju za moje koraliću-paniću dete. Računam na Gvozdenkin recept, a ako ne upali, videću šta ću. 

​Tako je sve kod nas. Mi nemamo biznis plan.
„Videću šta ću“ je najpribližnije sigurno i stabilno što mogu da pružim i sebi i svojoj deci.
 
Tu se nalazi i moje uverenje da ću i u nekoj sledećoj situaciji smisliti opet neko rešenje, makar ono bilo i „drži vodu dok majstori odu“, što će me dogurati do sledećeg stepenika „videću šta ću“.
Tu je i sva pozitiva koju sam nasledila od moje večito pozitivne majke koja će i u najtragičnijim okolnostima pronaći neki dovoljno šašav razlog za nadu.
 
„Videću šta ću“ je moj lični hand- made splav kojim plutam po ovim mutnim vodama dana i noći, koji ide na vesla, vetar i „ništa“ i sasvim fino vrši za nas funkciju bezbednog prevoznog sredstva, barem tako deluje iz mog ugla. Niko se još nije udavio sletevši s „videću šta ću“. Jer ako bi neko i uleteo u brzak, ja bih videla šta ću. 

​Baš tako, u tom duhu i dočekah ovaj april i ovaj dan baš, sedamnaesti po redu, od kako je ovu našu planeticu napustio moj muški roditelj, nenadano baš poput imena koje je za života nosio.
Opasana s „videću šta ću“ od tada nemam mira i ne stižem o tome dobro ni da promislim.
 
A onda, ponesu me ponekad emocije i u dokolici ubedljivo izmaštam kako bi smo se na onom svetu još ponekad ipak mogli sresti, što bi me baš obradovalo.
I zamislite, ja tada onda umesto osmišljavanja detalja i reči koje bih mogla da mu izgovorim, bukvalno istovremeno kliknem u mod „videću šta ću“ i kao vojnik ustajem da uzmem telefon da tražim majstora za plinski sistem. Ili električara. Ili šaljem Lešnik na drugi kraj grada po krompir.

Kao što rekoh, „videću šta ću“ radi na vesla, vetar i „ništa“ i ne dozvoljava mi razmazivanje po sofama u burnim vodama emocija jer zna da se tamo ljudi i dave, a to nikako nije zgodno kada je u kući goruća situacija. Kao da čujem glas iz dubine svemira: udavljivanje omogućavamo onda kada to bude bilo zgodno svima. Sada se fokusiraj na plinski sistem i toplu vodu.