Volim

Najnovije je da je vlasnik stana u kom živimo prodao ovaj stan komšijama preko puta nas i da moramo da se selimo. Istovremeno je Plavooki dobio 3D bronhitis, a mene su divljački stegle moje vratne diskus hernije. Da me ništa ne boli, mislila bih da ne postojim. Ovako malo samo cimnem bradom u desno i u sekundi se onesvestim i osvestim. Dobro je, Bogu fala. Ja sam poreklom iz nekog primitivnog sela gde žene vole da ih boli. 

​Ostali su se rastrčali. Moj VoljeniMuž mi je napisao mail podrške iz daljine sa dirljivim sadržajem „Imam vere“.
S godinama postaje sve duhovitiji, primećujem. Ili ga ja to manje razumem. Eto šta je lepota braka – ja mislim da je on sve šašaviji, a zapravo ga uopšte više ne kapiram. I on se na mene zbog toga ne ljuti. Možda misli da konačno lepo reagujem. Te pretpostavke nam produžavaju bračno zdravlje i mi se više smejemo, svako iz svog razloga. A zar je i bitno. Dok se iznivelišemo, bićemo pod zemljom.

​Gledam stan koji sam zavolela i planiram gde ću s kutijama.
Odnosim plazmu, laku kao pero, u drugu sobu i proglašavam kutak u dnevnoj sobi mestom gde ćemo spakovati sve što posedujemo. Evo tu. Taj sveti deo stana usisam, obrišem i polijem svetom vodicom. Neka bude bolje.

​Po starom dobrom ratnom običaju pakovanje počinjem i pre nego što sam našla stan. Dok pakujem razmišljam zašto sam se uopšte i raspakovala. I šta će nam ovoliko stvari. Pre svega čaša. Svako treba da ima lepo jednu čašu, jedan tanjir i jedan pribor i o tome da vodi računa, kao u vojsci. Kutijica za ličnu higijenu i mali kofer sa dva seta odeće. Dok se jedan pere, drugi rabiš i obrnuto. Knjige u biblioteke i to je to. Sećate se onih plastičnih čaša koje se rasklapaju, e tako.

​Koliko smo samo zakomplikovali s ovim nameštajem i ukrasima i svim pinklama, od kojih pola ne znam ni čemu služi. O igračkama da ne govorim.
Primećujem da se deca sve manje igraju s igračkama. U ovo doba virtuelnog detinjstva popularno je da dete – sve što želi zamišlja, a da su mu ruke prazne. Najlepše je ako žmuri, onda su te mentalne slike jače i stvaraju se deblje neuronske veze. Dakle, realno, ništa ne mora da im se kupi. Zamisli lutku, loptu, lopatu, šutiraj, kopaj, češljaj. Taj „ko bajagi“ sistem je em jeftin, em večan. A još i zdravo. Gledaš dete koje leži na podu i zamišlja i biva pametnije. Milina. 

​Nego, selidba.
 
U poslednjih sedam godina selili smo se sedam puta. Kutije, ona mašina za selotejp. Spiskovi, brojevi kutija, bogtepita. Kao sve imaš pod kontrolom. Raspakuješ se jedno tri meseca pošto se useliš jer si umorna crkotina koja više i ne razume značenje reči „dom“. I taman kad zakucaš sve slike i sve police i rasporediš sve knjige i sva ogledala, dođe vreme da se opet spakuješ, pa lagano. Ajmo polako, kako smo ono učili. 

​Ponekad pomislim da se onaj gore ludo zabavlja. Baci šibicu na jedan kraj planete, ovde snizi temp, otpuši neki vulkan, prospe vilinsku prašinu gde mu padne ruka i taman da sedne, seti me se. A, da. Pogleda na sat, pa jeste, vreme je. Ova žena živi već godinu dana u istom stanu, dosta je bilo.
Onda sedne, naruči picu i počne da se valja od smeha. Nova sezona počinje. Ponovo BašČelikov zadatak – iznajmiti stan za šestočlanu porodicu i psa za 23 eura mesečno. Nemoguće? Imaj vere.
Koliko je samo moj VoljeniMuž mudar. Sve je u veri. 

​Deca se inače raduju. Obožavaju da se sele. Takva smo mi porodica. Nečija deca vole da se skijaju, nečija da pevaju, naši vole da se sele. Kad god im je dosadno, on se igraju selidbe.
A kad malo bolje razmislim - ni ja nisam bolja. Pa kod psihijatra sam išla zbog premeštanja stvari po stanu, toliko je ta potreba jaka. Ako na dva meseca ne promenim kompletan raspored u stanu, ništa nisam uradila. Nema da se navikavaš, kažem mom VoljenomMužu. Prati situaciju. Makaze su danas ovde, sutra tamo. Jel’ da da je uzbudljivo.  

​U stvari, sve je to uzbudljivo. Neizvesnost traženja jeftinog stana, nošenje kutija nizbrdo pa uzbrdo. Gotivne bračne svađe u polumraku nekog haustora. Lepo sam ti rekla. To uvek govoriš. Ma mnogo si pametan. Mogu ja i da ćutim....i tome slično. Evo deco, ovo je sada naša nova kuća. Gledanje kroz prozor, a gde je park? Pa šta radiš tu? Šta si seo/sela?!
 
Poput zamišljenih igara koje jačaju neuronske veze u glavama dece, tako i svako zamišljanje novog doma jača porodične veze. Provereno.
Ništa bolje ne testira materijal od kog je sazdana jedna porodica – od jedne nužne selidbe u stan koji ne želiš, u kraj koji ti se ne dopada, s komšijama koje ti deluju sumnjivo.
 
Obavite to par puta i osmi put počinjete frenetično da se smejete istog trenutka kada vam gazda javi da morate da se iselite do prvog.

Vlasnik stana u prvom trenutku uvek pomisli da sam od šoka doživela šlog, pa se uznemiri, ali čim dođem do daha, ja mu objasnim da nema razloga za brigu. Zapravo, zahvalim mu se jer on nekako posredno vodi računa o meni i mojim potrebama. A selidba je nasušna potreba moje duše.
Ja tako iščašeno najviše volim da obustavim sve životne planove i promenim kursor kretanja mog broda da bih se još jednom preselila. 
Jer tad me boli. Tako znam da postojim.