Žena u najboljim godinama

​Primećujem s mrvicom tuge da su sve moje bombe već eksplodirale.
Ne tinja u meni više nikakav tihi jed ili neizdrž, sve češće trepćem sporo i gledam naokolo, praveći se luda pred bilo kakvom situacijom koja mi se rastvara pred očima.
Znam da neke to izuzetno ljuti, a znam i neke koji su upravo odahnuli gledajući i mene smirenu kao golubicu, konačno, oh konačno. Ipak tu i tamo i oni me pogledaju ispod oka, s njom se nikad ne zna...
I dalje su tu moje urođene i stečene veštine uz pomoć kojih trčim svaku trku do kraja (makar stigla i poslednja), ali nema više tog treperenja, tog kuckanja svih mojih besova koji su umeli da se zipuju u jedan jedini i onda eksplodiraju svom silinom nanoseći ogromnu štetu i drugima, ali i meni.
Iskreno, uopšte ne znam kako se to dogodilo i odbijam da poverujem u starenje jer odbijam da poverujem u vreme i njegov protok. Toliko je devojčica u bakama i toliko starica u devojčicama, biće da se u mene bezbrižnost uvlači u suprotnom smeru.

​Kada sam bila mnogo mlađa, verovala sam da me ove godine čekaju naherene, mangupski, s puno love i redovnim ludim seksom, ta karijera je trebalo da se izgradi sama od sebe, a o braku i da ne govorim. U planu je bilo da probleme ostavimo spakovane u ranim tridesetim i da se zlatnih godina dočepam elegantno, s tabakerom i muštiklom, sarkazmom i štiklama. Svakako je ta pucketava energija trebalo da bude pristuna, a da po potrebi i svetluca.
 
Ipak, nešto se desilo. Ni sama ne znam šta. Svakako se puno toga uopšte i nije desilo, kada malo bolje razmislim.
Ali u međuvremenu, ja sam postala potpuno ravnodušno u redu da nedelju delim na one dane kada nosim ugodne, kengur gaće do pupka i one druge dane kada stomak držim uvučen kao Sunđer Bob trpeći nezgodan šav korporativnih gaća koje mi unose taj službeni osećaj od kostiju pa na gore.
Dom nam je tamo gde ne nosimo brushalter, smejemo se i pevamo Lešnik i ja, svakoga dana. Od mog pomodnog zanosa - da bi sa kćerkom trebalo da razmenjujem ženske i ostale pikanterije, ostali su samo dugmići. Tako se lako pretvaramo u dva zadovoljna morža i onda se otimamo oko Nutele koja je realno poslednji trag luksuza u ovoj kući. 

​Za razliku od nas, Zlatokosa, sa svojih nepunih osam gleda nas sažaljivo, brižljivo nanoseći Labelo na usne. Vidim lepo, njoj delujemo dezintegrisano. Koliko je ponosna i zadovoljna ujutro, kada je u kompletnoj ratnoj biznis opremi pratim u školu, toliko se užasava demontaže majke na delu u kasno popodne. Da se Zlatokosa pita, mider bi se opet vratio u modu, makar i po cenu života na rubu nervnog sloma.
 
Ali i ona čak, s to malo memorije u sistemu, uviđa da se dogodila neka bešumna transakcija koja možda ne zadovoljava njene visoke estetske kriterijume, ali joj generalno prija, jer prija svima, prija čak i Munji koji se posle dugo, dugo godina za vikend ispiškio u predsoblju, što je stvarno presedan opuštenosti.
 
Dugo sam čekala ove najbolje godine. Oštrila sam sva svoja oružja i pakovala municiju spremna da se do poslednjeg daha borim za sve što mi pripada. Ovladala sam onim mističnim veštinama gledanja pogledom koji ubija i zvonkog govora kroz zube. Bila sam zanosna u svom jedu i frustraciji, što sam praktično dovela na stepen umetnosti.
I onda, sve je to jednoga dana odneo vetar, lako i neosetno, bez ikakvog posebnog razloga. Niti sam ja tome stremila, niti sam išta o tome znala. 

​Tek jednog jutra, nenadano, ustala sam u cik zore osećajući se celo i dovoljno, iz čista mira, kao svaka žena u najboljim godinama. Možda je gen u pitanju, ne znam.
 
Smešno, tek sad razumem, od toga napraviše nauku. A zapravo to stanje ne ište baš ništa. Osim, možda, tog elementarnog osećaja za uočavanje prednosti kengur gaća nad ovim drugim, vaspitnim, korporativnim.
Tu na toj krivini, počinje jedna sasvim nova ljubavna priča: živela je srećno i zadovoljno (u neuglednim gaćama) do kraja života. Sama sa sobom. I nije blokbaster. Naprotiv, čista umetnost.